Istočnik

др. 21

ИСТОЧНИК

Стр. 331

када се то питање рјешавало буде. За то сам се и латио да напишем ову расправицу по Емилу Милесу, који се већ одавна бави тим питањем, и који је прошле године издао једну доста опширну расправу у том предмету, која ми је и служила за основ овој работи. Да би имали што јаснији појам о цијелој овој ствари, истаћи ћемо прво разлике између једног и другог календара, а послије како горепоменути Милес мисли, да би се те разлике могле уклонити, а без угатрба по наше црквене књиге и правнло. (Наставиће се.)

Један дан у манастиру. Послије отпојане свете литургије и свршева обреда пострига двојице манастирских искушеника, изађосмо мало у оближњу манастирску шуму, да се надишемо још за мало лијена и свјежа горска ваздуха, и да се науживамо лијепе и красне јесени, какве одавно не запамтисмо. Два млада брата наша, који се данас Богу и цркви завјетоваше и обећаше, бијаху радосни и духовно усхићени, те им се испунила давно жел>ена жеља. Сунце је и прије злаћано сјало и топло загријевало, гора је и инако пуна чари и дивота, али данас, данас њима сунце љепше сија, топлије грли и љуби, а и шумор лишћа на дрвећу само весеље шуми, само радосну славу и хвалу. Сјећају се, како им је некад мати плакала, кад су пошли у манастир за ђаке. Били еу сусједи и рођаци, те су их обојицу заједно испратили. Плачу матере, а покојни стриц њихов — разборит човјек — тјеши их : „Ма немојте, жене, плакати, јесте л' при себи, та не иду ваљда на заклање. Изучиће тп они књигу, брајко, па да видиш дивна попа од ова два сокола сива". Матере плачу, а они се устежу, стиде се један од другога да нроплачу. а срце им све брекће, „чудо дивно што не пукне веће". Тако стигоше бијелу манастиру, гдје их настојатељ отац Варнава љубазно прими и предаде учитељу, да их учи књизи. Петар ће слу жити оца Варнаву, а Никола оцаТихона. Па се сад свега сјећају из живота њиховог служења. Старп Тихон, већ као сваки старији човјек, имао својих чуди, паму је тешко било јгодити . Има дивна чесма баш у манаетирском двору, вода добра, да не можа боља бити, али он увртио у главу, да му боље чини извор из горе, који гаје од манастира подалеко био. А шга ћеш, морагп слушати. Тако Никола сваки дан узме крчаг, па пође извору, пружа крчаг под цијев од чесме, и док вода брбоће — каткад се и прелијева преко крчага, а Никола не осјећа, — он се вијне мислима у своју постојбину, и у мислима се разговара са својима. Тако му се једном учинило од жуборења воде, као да чује звонцад са стада: види сестру, гдје весело враћа стадо кући на мужу. Гле, канда осврнула се, али што га тако дуго гледи, као да га не познаје; он би да јој се јави, али још се савлађује, познаће га; на једаред му прекипље жеља, трже руком, да јој махне пут овамо, да јој се јави — у то крчаг треском тресну о камен, и разби се у комаде. Плачна лица јави се оцу Тихону, али према страху и уображењу његову