Istočnik

Стр. 324

ИСЈТОЧНИК

Бр. 21

би безуспјешно откривао истину безбожницима ? Ови заслужују прије, да им се скину образине, и да се посраме. „И ја ћу вас питати" рече Он пред народом изасланицима високог савјета „па ако ми одговорите, ја ћу вам тада казатп каквом власти ово чииим. Крттење Јованово одкуда би ? Или с неба или од људи ? Одговорите ми!" Ово питање бијаше у стању да произведе забуну. Ако одговоре, да је крштење било с неба; то се онда сами осуђују, јер они не бијаху примили крштење Јованово, и Исус би тада рекао им: „За што дакле не вјеровасте". Али ако одговоре: Крштење Јованово било је од људи^ прекинуће с народом, јер је народ вјеровао у Претечу као пророка. С тога изасланици радије ћутаху, него да ба изрекли своје увјерење. „Не знамо" рекоше они. Радије хтјели су се показати као незналице иего да се изложе бјеснилу народном, или да признају мудрост Исусову. „Кад је тако" одговори им Исус „не ћу ни ја вама казати каквом власти ово чиним". По што су они у погледу посланства Крститељевог признали своје иезнање, они, преставници силе, светог знања, првосвештеника и књижвика осудише тиме сами себе. Шта! . . . До^е пророк, посланик Божји, као што је то био Јован, изванредан дога^ај у опсегу вјере у току тога стољећа, и шта више догађај, кога су пророци прорекли он проповједаше и кршћаваше, сам се називаше претечом Христовим, „гласом вапијућег"; и високи савјет не знађаше ништа о том. Он не могаше разликовати, да ли је Јован од Бога или од људи послат и овлашћен. Ови званични чувари вјере и закона нијесу више слуге Божје. Они се брину само о себи, своју силу хоће да сачувају, своје старе обичаје да одрже, да повећају домишљатост своје казуистике. „ Глас вапијућег", глас духа разлијегаше се у пустињи тако јако као рика лава, и они тај глас не чуше. Ми не знамо, одкуд тај глас долази, веле они. Кад они нијесу способни ни онога чути и познати, који Спаситељу претходи и пут му приуготовљава, како ће они онда самог Господа чути и припознати. Доста чудновато! Пошљедни у народу, грјешници и блудници, разумјели су ово; а прваци, тако названи праведници, првосвештеници и учитељи зпкона не знају то. Тако се дога^а увјек. Откровења Божја обасјавају у људству просте душе и срца, која се кају; она засјене тако назване јаке духове и савјести, које се почосе својом лажном справедљивошћу. Бога познају само они, који Га живог у себи носе. У јудејском народу стајао је изнад краља и свештенства ауторитет: Јехова. Он бди над својим народом, и каткад утјече на њ