Istočnik

Рр. 3 ИСТОЧНИК Стр. 47

Заслужни академик Јагић латио се, да у горе назначеној књизи предизно разјасни везу између пролога евергетидскога манастира и хиландарскога типика. Напоменућемо да је неуморни слависта овом врсном радњом учпнио знатан приложак како словенској, тако и византијској науци. Одмах на почетку излагања дотиче се Јагић питања, како то, да је св. Сава превео или дао превести само један и то маљи дио типика: пролог? Проф. Дмитријевски држи да је по евој прилици преведен и први већи дио с грчкога, но његови су разлози слаби према Јагићевим, који држи да је устав црквене службе био преведен на словенски језик прије типика хиландарског, но то не мора бити баш устав евергетидски, него по свој прилици онај, од којега се препис руски још и данас налази у московској синодалној библиотеци. Проговоривши овако у опће о пријеводу прелази Јагић к испоређивању словенске редакције с грчком. У првој глави хиландарскога типика има уметак којега нема у првој глави грчкога пролога. Уметак тај превео је Јагић на грчки, а како се јеванђељски цитати у томе уметку потпуно подударају са текстом словенскога пријевода св. Писма, нагађа Јагић да ће тај уметак заиста бити оригинална радња св. Саве, којом је раширио прву главу већ преведеног евергетидског оригинала. Поредећи главу по главу са грчким оригиналом, констатује учени професор Јагић, да се хиландарски типик не подудара свугдје д,ословце са грчким узором. Особито се огледа ово у XIII. глави, а у неким главама опажа се опет да преводилац није умио везивати реченице по правилима синтактичке конструкције, а на много мјеста није ни смисао грчких ријечи погођен. С тога није чудно да се без грчког оригинала хиландарски типик тешко даје разумјети, а тешко да су га разумјели и монаси хиландарски, ради чије је употребе и био зготовљен овај пријевод. С погледом на језик хиландарскога типика констатује Јагић, да преводилац није био јаки у правилима словенске граматике. Но најинтересније је да се кроз словенскр! пробијају на површину елементи маћедонског и српског говора. Утврдивши да је редакција студеничког типика ближе грчком евергетидском тексту него хиландарском, држи Јагић, да је пријевод најприје израђен према грчком оригиналу, „па је тада један ексемплар пријевода удешен према потребама манастира студеничкога, други према потребама хиландарским, али Је то урађено на истом мјесту, вазда од истог човјека под надзирањем св. Саве". Поредимо ли студенички са хиландарским типиком, пагаће нам у очи, да се на неким мјестима потпуно слажу, а тих мјеста нема у грчком прологу. Тако мјесто је на пр. у гл. ХХУНЕ. Јагић је ово такође истакнуо, но није извео даљега закључка. Будући да се гл. XXVIII. хиландарскога типика у главним цртама слаже са другим типиком код Дмитријевскога на стр. 738., да ли ћемо погријешити, ако узмемо, да је св. Сава при модификовању словенскога пријевода имао пред собом, сем евергетидског пролога још и другу какву грчку редакцију ? Поредивши типик студенички са хиландарским тврди Јагић, да су на прије. воду хиландарскога типика радила два човјека. „Прво лице био је по свој прилици некакав светогорац, родом из Маћедоније, који је знао и грчки и словенскп: у грчком није се умио свагда разабрати, у словенском мијењао је црквене облике и ријечи с народнима, то српским, то бугарским. Друго је лице сам Сава." Заслуга је професора Дмитријевекога што је први указао на оригинал хиландарскога тшшка, а не мању хвалу заслужује проф. Јагић, који је у детаљима