Istočnik

Стр. 34

источник

Бр. 3

примјеру оних пјесама из св. Писма, а друге изворно). Већ у самом св. Писму Новога Завјета надазимо нека мјеста у јеван |јељима и апостолским посланицима, која нас опомињу на облик и тон пјесме. Узмимо само на око из Лучиног јеванђеља мјеста: 1, 46—56, 60—-80; па 2, 29—32, нијесу ли зар ове ријечи по дикцији и осјећају пјесме у правом смислу? Или зар се не би могло -—- као што неки писци праведно чине — оно мјесто из Посланице Т. Тим. 3, 16 поставити у стихове по звуку и слоговима: ВмТд е(Тк КЛЛГОЧГСТ1А ТАИНА ПрОПОК^ДЛН КћИТк ко Бог-ћ 1ЛКИГА ко плоти, В -броклга КЋ лир-б СОпрДКДДЈА к-к ВоЗНШЈЖ ко млк^. ПоКЛЗЛГА Дгг!ли).и"ћ, па онда оно мјесто из посланице Ефес. 5, 14: С[ГШ рдди ГЛЛГОЛ1Т1 : И К01Кр!!НИ Ш /И!рТК!>1}("ћ, Војтлни гпаи, И шгк^тнтг та Хритог-ћ. и П. Тим. 2, 11—13 са лијепим паралелизмима: ДШ,! 1-ћ НИЛ11> Оу/ИрОЈСОЖЂ, Лш,! ШТК!рЖ!Д1!А, Хо 111 НИ/ИТ. И Ш/ИИК!Жг : И ТОИ ШК!ј!Ж!ТГА НЛСћ : Лш,! Т^рпн/иг, Лш,! Н! К г 6р&/И'ћ, Ст^ НИ/И-К И КОЦЛрИЛКА : ОнЂ К^рЕН-К Пр!ШКЛ!ТТ>. Како су поједина пјесничка мјеста св. Писма употребљена и накаламљена на хришћанску појесију, нека нам послуже ови примјери: Дерздите глаголА, имнНг пок^дихт*. (ПГ. гл. 6 стихира на вечерњу), упоређено са Јов. 16, 33; или С9 гдбвииа когатсткл и пре,и8дростн и рдз8/ид еож Т а (слава на стиховње о Вожићу), исиоре |јено са Рим. 11, 33. Даљи примјери: ХрТстост* «5 лиртш^ коста, начаток^к о\ј"сопши\"К (ПЗ. гл. I. сјед. недј. јутр.), упор. са 1Кор. 15,20; или ЗакистТн> же д Т дколио прмстиксА си-кди причдстисА (Дамаск. мртв. октоих 3 гл.) упср. са Прем. Сол. 2, 23—24. А још јасније показују нам ово Дамаскинови васкрсни антифони, кад се упореде са степенским псалмима. Дакле било је хришћанских црквених пјесама, у које су тако рећи до словцета ушле ријечи из св. Писма, а међу тим било је и таквих, које су сами Хришћани са свим оригинално саставили, пјесама дубоких мисли и њежних осјећаја. Вечерња, молитвена пјесма: ск^кте г ги\'Ти (Фа- О.ароу ау 1x4 могла би се упоредити са најљепшим пјесмама модерне лирике, толико је у њој њежности и племенитости. Она у часловцу ногрјешно носн име Софронија, патријарха Јерусалимског, јер је морала много раније постати, кад је већ Василије Велики спомиње као пјесму, која је одавна у употреби црквеној. Неки је (оправдано зар) везују за име свештено-муч?ника Атиногена? — Незнабошци гледајући с вечера, како сунце залази, и поштујући у њему Бога влицаху му на заходу и слављаху га (-^ш- лух&бу); а Хришћани, да