Istočnik

Бр. 6 ИСТОЧПИК Стр. 83

својил брачну везу — уједно удостоји брачаике и подиједи им каотње, у браку, и благослов за рађање дјеце. Ирема томе излазило би. и опет да сврха хришћанскога брака није „множење и одржање рода човјечјега"; или му бар то није сврха по преимућству. „Множење и одржање рода човјечјега" јесте сврха ра^ања дјеце у браку, али не и брака самога. Сврха хришћанског брака јесте оно, без чега брак није, и не треба и не смије да буде, а то је: „узајамно потпомагање мужа и жене на путу богоугодног живота". — Гдје је „узајамно потпомагање мужа и жене на путу богоугоднога живота", али без „множења рода човјечјега", без ра^ања дјеце — ту хришћански брак јесте, ту се Богом одре^ена сврха брака остварује и постизава. На против, гдје је „множење рода човјечјега", рађање дјеце, али без „узајамног потпомагања мужа и жене на путу богоугодног живота" — ту хришћански брак није, ту је Богом одређена сврха брака промашена. И ако је цијељ хришћанскога брака „узајамно потпомагање мужа и жене на путу богоугодног живота" — ипак је брак нека, и то не баш мала сметња богоугодном животу. Речено је већ, да св. црква врло уважава и високо уздиже дјевичанство, безбрачност. Одговарајући једном приликом фарисејима Христос рече: „ако ко пусти жену своју, осим за блуд, и ожени се другом, чини прељубу; и који узме пуштеницу, чини прел,убу". Чувши то ученици Христови рекоше: „ако је тако човјеку са женом, није се добро женити" ; на што ће им Хрпстос примјетити: „Не могу сви примити тијех ријечи, до они, којима је дано", па онда још додаде: „ко може примити, нека прими'* 1 ). Из ових ријечи Христових дознајемо, да је жалити врло, што „тијех ријечи не могу сви примити", и да је опет жељети врло, да би те ријечи примити могли што вигае њих, управо, да би их могли примити сви. — А Христос препоручује свакоме, „ко може примити ријечи те" (безбрачност), да их „прими" — свакако за то, што је брак сметња богоугодном животу. За то и св. апостол Павле вели: „Ја хоћу, да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу, а који је ожењен, брине се за свјетско, како ће угодити жени" 2 ). Наравно, то исто важи и за женску, т. ј. за удату и неудату 8 ) Па за то „онај, који удаје своју дјевојку, добро чини" 4 ), јер ју је на

1) Мат. XIX. 9—12.

3 ) I. Кор. УП. 32—33. 8 ) Пн<1. ст. 32.

4 ) ПјШ . от. 38.