Istočnik

Стр. 138

источник

Бр. 9

ник је дужан особито се старати, да му нико не умре не примивши тајну сн. причешћа. Догоди ли се то по његовој немарности, то онда подлежи он строгом ишље^ењу, или према приликама свргнућу, они пак, који га не би обавијестили, одлучењу од причешћа 1 ). У крајњој потреби може и саму божествену лигургију прекинути прије великог входа, и доцније наставити. Ако је стан болног у близини, а нема непогоде, може свештеник у потпуном одјејанију отићи и болесника причестити, а по том одмах повратити се и св. литургију продужити 2 ). Ако свештеника позову на једну страну, да крсти болесно дијете, а на другу, да исповједи и причести болесника на смрти, то ће он овоме пошљедњему похитати, а истодобно једну вјешту свјетовну особу послати, да крсти новорођенче, давши јој за то потребно упуство 3 ) Самртник има бити удостојен св. причешћа, ако показује знаке ср-' дачног кајања, ма се и под забраном налазио; само у том случају ако оздрави, мора издржати потпуно наложену му епитимију 4 ). Жену, која има обично, или ако није по порођају прошло 40 дана, мора свештеник причестити, ако је на самрти; те ако у том стању умре, смије је у цркви опојати 5 ). Бјесомучан може се такође причестити, само ако не вријеђа тајну, нити којијем другијем начином хули (Тимот. алекс пр. 3.). Болесник, који непрекидно бљује, према Требнику Могилином стр. 316. не може се причестити. У грчкој цркви, снисходећи жељи болесничкој, дотичу се најпажљивије само његовијех уста и језика св. тајном. Задарска „Истина" претресајући ово питање рјешава га овако: „Ако један болесник страда од непрестанога бљувања и зажели се причестити, свештеник не треба да то одмах учини, него ће почекати док бљување не престане, не престане ли, а наступи опасност смрги, тада ће свештеник дотичнога причестити, али на овај начин: умочиће св. лажицу у св. путир, у коме су пречисто тијело и пречиста Крв Господња, те ће том поквашеном св. лажицом пажљиво додирнути усне и језик болесника. Тијем се болесник већ причестио и ступио у опћење са Христом, а св. Тајна није била изложена

2. Свака црква нека набави кивот од дрвета или метала, који је с.'ичан дарохранилници. Свештеник у н. нека стави св. чаетице, кашичицу и стакленце вина, и обје.шена на прсима носи, кад буде ишао да причести болесника. У варошима, па и у ушореним селима, свештеник би могао носити св. даре из цркве к болеснику нод еиитрахиљом или одеждом, како би на овај начин и они, који сретну свештеника могли одавати дужно уважење и пошговање св. дарима, које им и припада. (И.ч еједнице Архијерејског (Јабора 16. новембра 1899. год. С. Бр. 35. у БиоградуЛ '). 0 дужностима стр. 64.

2 ). Хо&нацкш стр. 88.

8 ). Гласник далм. еиархије 1896. стр. 29.

Ср. Уиушство о исиовиједи М. Бана стр. 99. *Ј. I. в. сабора пр. 13., карт. пр 7. 0 дужносшима стр. 60.

V. Истина 1885. —1886. стр. 107; 0 исиовиједи М. Бана стр. 101.