Istočnik

Бр. 9

ИСТОЧНИК

Стр. 135

то богаство скоро нестати; трећи се дичи славом, ма да она није постоЈана и ишчезнуће као дим; неки се хвали снагом тЈелесном и јунаштвом својим, ма да и он као и сви други може подлећи и свакој неочекнваној немоћи и смрти изненадној; други се опет хвале својом мудрошћу, ма да има много што-шта, што им није ни падало на ум, што они нијесу могли постићи; неки се сматрају за велике људе по светости жикота, по свој"им добрим дјелима, ма да су у очима Божјима ништава а дјела њихова нечиста . . . И колико још има на свијету људн, који о себи високо мисле! А како и зашто? Тако и зато, што не ће да мало пажљивије погледају на себе, да познаду сама себе. А како ће познати сама себе, даје нам образац праведни Аврам: ја сам звмља и метео, вели он. Господ му даје велика и многа обећања, обећаје му такога сина, кроз кога ће се умножити потомство његово као зкијезде небесне, даје тому потомству у нашљедство земљу хананску, и по њему ће бити благослокени сви народи на земљи: у теби Ие бити благос.ловени сви народи па земљи — вели он (Пост. 12. 3); благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи (Пост. 22. 18) ... . Господ га чини знаменитим мсђу царекима и праоцима, узкисује на част, келича га светошћу; а он, ма да све око прима од, Господа с благодарношћу, ипак, као да не обраћа пажње на све ово, или боље да кажемо, ематрајући се недостојним свега окога, гледа на себе сама, вјежба се у познавању себе сама, нонизује се до праха земаљскога п имајући пред очима својима само своје иигптавило, назика се земљом н пепелом . . . И заиста: нема у човјека у овом краткокременом животу ничега, чнме би се с правом могао погордити, ако само помисли на себе: што је он сам? А познавши своје ништавило, он може лако утишати скоје кисокоумље, може се испунити отрахом Божјим, и са смјерним кајањем прибјећи к Богу и познати Онога, у Кому ће кјечно жикјети, и угађати Оному, Који је за оне, кој'и у 1Бега кјерују, и љубе и боје Га се, сам кијенац, чест, слака, нашљедство и награда, у његоком кјечном царстку небесном! . . . Зашто ми себе обмањујемо? Многи хоће да знаду, што се догађа у туђим земљама, а што је у дуиш његокоЈ - , то не траже. Зашто не траже? — зато шго срцем осјећају, да је тамо, у души њиховој мрачпо и прљаво, да се немају чему радокати све је само гријех и једини гријех . . . А гријех је јако одкратан па и за саму грјешну душу! И гле, срце човјечЈе дволичи, труди се да обмане себе: „Најлакше је, гокори си. I ригорије Богослок, обмањивати себе и, надмећући се пустом славоМ, сматрати себе за нешто, а овамо није ништа" . . . Али треба признати, да се не треба