Istočnik

Стр. 194

ИСТОЧНИК

Бр. 13

Што су на западу радили Амвросије и Григорије, то је на истоку обилно учинио поред других св. Јован Дамаскин. Св. оци источне цркве од увјек су већма вољели за црквено појање дијатоничку шкалу грчке музике, јер она је била достојанствена, умјерена и скромна; а особито су љубили стари дорски напјев и фригијски. Појање неприлично цркви хришћанској и устројству њеном запрјећивало се уносити у цркву. То достојанствено појање отаца цркве служило је примјером за доцније пјеснике и појце црквене, који су према њиховим пјесмама састављали своје пјесме, иодобне онима. Многа свијетла имена споменусмо прије св. Јов. Дамаскина, који су радили на црквеној појезији и музици. Но рад њихов био је разбацан, несре|>ен у једну систематеку цјелину. На овоме је радио св. Јован Дамаскин, на сре^ивању црквеног појања до неке одређеве и јасне системе, и у томе лежи велики значај и заслуга његова. Он је систематички изложио теорију осмогласја за практичну употребу у источпој цркви; Подјелио је гласове на четири главна (прва четири гласа) и четири изведена (друга четир); саставио је Октоих (бхтм —■ осам и т )-/ос, — глас), који је био примјена теорије црквеног осмогласја у пракси. У октоих (какав је данас) ушло је пјесама и од других пјесника не само од св. Дамаскина, него и предака његових, а проширен је послије њега производима доцнијих пјесника (као Теофана, Јосифа и Лава Мудрог и Константина Порфирогенита, византијских царева). Зашто је оцима цркве, па и Дамаскину од свију напјева најмилија била дијароничка шкала, не треба доказивати, то је јасно из самога циља и сврхе пјесме црквене. У пјесмама црквеним испјевана ]е вјера наша, у њој се ради лакшег појимања раскривају догмати наше св. вјере, и у опште циљ им је, да у човјеку пробуде благи осјећај вјере и побожности. Хроматичка и енхармонтичка шкала употребљавала се, да се покаже виши развитак музичког искуства; оне су одводиле слушаоце од текста у царство музичких хармонија и тајана, за то и нијесу биле подобне за црквену појезију као дијатоничка шкала, јер поред природности и лакоће звука јој разумљива дух хришћански непрестано лебдијаше над пјесмЈМ и садржином мисли њених. Системом црквеног осмогласја и употребом дијатоничке шкале заведена је средња област тонова, златна средина, и том убавом простотом музичком дивно се исказивала скромност и достојанство црквене пјесме да боље не може бити. Са ових осам гласова дато је појцима упутство, како ваља појати и кога се ваља строго држати. Дамаскин је увео осам гласова због тога, да се вјерни не би бунили разиоликошћу многих пјесама и мело-