Istočnik

Бр. 18

Стр. 279

заплачи. А иоврх свега тога — укори сама себе, остави све своје иређашње гријехе, одлучи за стално, да их нећеш више чинити. Его кад се тако спремиш иди духовнику и зиај, да ћега добит I потпуно опроштење. „Оердце сокр8шенно и г/ииргнно Еогт^ не оу'Ничижит г к ' ! . А кад дођеш к духовнику, гледај, да исповијед твоја буде понајприје без лажнога стида, а за тим без икаквих испричавања. студа: јер ја знам, да сви ми живимо на бијеломе свијету лицемјерством фарисејским : у ствари смо једно, а хоћемо да се иокажемо сасвим другима. Отуда и долази то, да се и на исповиједи стидимо показати се, да смо грјешни: та ми све хоћемо да се покажемо пред људма да смо свети. Без изговарања: јер ја знам, да на исповиједи ми не ријетко исшазујемо ма какав гријех, шта више у оном часу и у друкчијем облику. Признајемо да смо сагријешили, па се ту одричемо и себе ограђујемо. А најгоре је то, да често своју кривицу бацамо на друге. Мјесто тога, да кривимо себе, ми окривљујемо друге. То је још гријех наптих прародитеља. Сагријешили су Адам и Ева, преступили су заповијед Божју, окусили Су од забрањенога плода, па се застидише — и сакрише. Бог их позива на одговор: Ддалн, гд'к си? что сотборим еги? А они мјесто кајања, лагаше, бацаше кривицу једно на друго. Нисам ја крив, говораше Адам, жена је коју си ми ти дао, саблазнила мене. Ни ја нисам крива говораше Ева: мене превари змија. Ево на пр. долази на исповијед на коју хрпшћаннн или хришћанка. Духовншс их пита: Дда/Ш, гд^к си ? вкл, что сотворнлд еси? А они се стиде да исповиједе гријех свој, једио нсповиједа не потпуно, а друго сасвим прећуткује. Али сам дух Божји говори устима Соломона : ко скрива гријех свој, тај пема никакве користи. Гријех по риЈечима светога Василија Велпкога, јест така рана, која ће ако је не покажеш лијечнику, постати неизљечивом. А када ти Хришћанине окривљујеш на исповиједи друге, а не сама себе, то није исповијед већ окривљивање ближњега. Заиста, на тај начип, идеш к духовнику с једним гријехом, а враћаш се од њега још грјешнији. — А чега да се и стидши, зашто се изговараш? Да ли зато, што си ти чувен и и племенит човјек? Али знај, да је и цар Давид био цар, па се нпак није стидио, нити се устручавао признати гријех свој. Гријех мој, говори оп, казах шеби, и кривице своје не заишјих (Пс. 31. 5.): сагријегиих Госиоду (2. цар. 12, 13). А чега да се стидиш, зашто да се изговараш? — Не, брате мој! Без икаква стида, смјело кажи гријех свој; без икаква изговора изјави, да у твом гријеху ннје нико крив, већ твоја зла воља! Гријех исповијеђени — већ није гријех.