Istočnik

Стр. 346

источник

Бр. 22

часовима опасности створи ону неонравдану теорију током ХП. вијека. Пољмов а с њиме и писац ове књпге (стр. 157.) хотећи оправдати поступак св. Саве у тразкењу автокефалности од стране ваеељенске патријаршије наводе још и тај разлог што су неки дијелови ондашње државе српске потпадали, у црквеном погледу, под власт цариградскога — тада никејскога — патријарха. Када би автокефалност Прве Јуотинијане, а с њоме и охридске архиепископије, канонички оправдана била, не би тај разлог ни тада важио, пошто су крајеви тадашње српске државе потпадали под црквену јурисдикцију некадашње Прве Јустинијане, која је обухватала Дацију Медитеранеу, ДациЈу Рипуарију, Превалис, Дарданију, Горњу Мезију и Панонију П. (Вуи. 2е1[8сћг. I. 537.) П1то се тиче расправљања Гавриловићева о времену постања литургијских питања, управљених од стране краља Радослава архиепископу охридском Димитрију Хоматијану, оно се не може одржати. Ниеац, ослањајућисе на старо мишљење да је Хоматијан п^стао архиепископом крајем ХП. вијека а умро свакзко прије 1230., одређује вријеме овим питањима између 1227 —1228. (186.) Но да је писац проучио темељиту расправу М. Дринова „0 н&которвкЂ трудахЂ Димитр1л Хоматана, какЂ историческомЂ матерхал^ћ" (Виз. врем. I. стр. 319—340. П. 1—23) дознао би да је Хоматијан постао архиеп. охридским крајем 1216 или поч. 1217. а умро послије 1234 , те према томе не би ни долчзио до оне комбинације. Одјељак „Поглед на књижевни рад Савин" израђен је са приличним маром само се не бисмо сложили с писцем када на стр. 115. вели, да је типик манастира евергетидеког (писац је ваљда хтио рећи пролог типика тога манастира, што је свакако тачније) у Студеници поново превођен. Писац не наводи разлога што одустаје од правилнијега схватања В. Јагића (Типик Хиландарски стр. 62), по коме је један егземплар пријевода удешен према потребама манастира студеничког а други према потребама хиландарским, али на истом мјесту и од истог човјека. У погледу пријевода хиландарскога типика напоменућу јоште, да је проф, А. Со бољевеки, протнвно Јагићу, дошао до закључка, да је преводилац типика био неки руски монах на Атону, што потврђују многи елементи рускога језика у хиландарском типику (Ж. М. Н. Просв^лцешн, јули, стр. 185—7). Учашће св. Саве у пријеводу или боље у преношењу словенскога пријевода номоканона у Србију ваљало је изнијети детаљније а не онако сумарно (стр. 137.), што показује да писац није довољно упућен у литературу овога питања. Писац се поред осталога ваљао обазријети на одзив дра Јована Радонића о Митровићевој радњи о номоканону, у којој је Радонив тврдио да је словенски пријевод номоканона израђен у Солуну крајем ХП. или почетком ХШ вијека, па је старањем св. Саве начињен пријепис са тога пријевода и пренесен у Србију. Из Србије је тај пријепис прешао у Бугарску за владе краља Владислава или Конетантина Тиха (Дело 1899. ев. за март). Може бити да би се тврдња Радонићева на основу језичних особина у рукописима крмчије могла допунити у толико, да су на пријеводу радила два човјека из два разна краја, чије локалне језичне особине пробијају који пут на површину у пријеводу номоканона. Пут св, Саве у Јерусалим изнио је писац по причању Доментијана. Но нисац се не упушта у детаљнију оцјену овога Доментиј шова путописа, као гато се не пушта у итнересно питање, да ли Је Доментијан пратио Саву на другом путу у св. Земљу, дакле да ли је био очевидац као што је држао В. Г. Васиљев-