Istočnik

источшик

Стр. 12 5

Према томе не треба да се чудимо, кад видимо или чујемо за такву иамет" животињску, која почива само на чулним опажањима. Од много већег је интереса посматрати природни душевни живот у животиња. Рекли смо кећ, да животињски инстинкт није једина страна душевног жавота животињског. Спољашње дјеловање, физички рад њен зависи од инстинкта, а унутрагањем, често душевном животу припадају представе и појмови (који такође донекле зависе и равнају се према инстинкту) и свијест. Нредставе су особито живе у животиња и \ Уип<11; их сматра за главни извор животињском душевном животу. Представе се наиме у души животињској асоциирају. Животиња се сјећа неке своје радње у прошлости, па та представа изазива сличну радњу у садашњости. У њеној памети је остао утисак од прошлих дјела, те ти утпсци — пријатни или непријатни —- у садашњости или потјечу животињу да учини нешто, или је одбијају од тога. Тога има и код човјека, да неразмншљајући ради помоћу асоцијације представа. Мачка се н. пр. сјећа да се на врућем млијеку опекла те чим осјети вруће млијеко одма бјежи од њега. Нећемо представљати, да мачка има појма о разлогу, зашто се опекла, већ се у њој пробудила представа на прошлост, кад се опекла врућим млијеком. Нсето се сјећа глади, па затрпава сувишну храну у земљу, јер стара представа изазива у њега без слободног размишљања нову радњу, а инстинкт да упућује, како ће сачувати храну. Занимљнв је примјер и овај: служинчад је у некој кући обично бацала мрве од доруч:„а птицама у врт; то опази мачка, те уграби неколико пута по неколико птица; слуге тада престану бацати мрве у врт, да би одбили из врта и птице и мачку, али ова се досјети, па отад сама донашаше мрве на исто мјесто, да би намамила птице 1 ). И то се тумачи помоћу асоцијације представа, а не да је животиња радила са размишљањем. Разумије се, де су те представе живље и дубље, него оне, помоћу којих животиња ради свакидашње послове. Асоцијација представа је више механичан, несвјестан процес у души. То је такав душевни рад, гдје већином чулна опажања буде у сјећању представе, које су некад биле у души. Кад видимо неки предмет, облик, величина, или ма које друго својство његово сјети нас на нешто слично из прошлости. Ми сами не размишљамо много о обичним, свакидашњим стварима, већ их радимо маханички, несвјесно јер представе саме себе изазивају, тако, да се на пошљетку ослонимо, да је наш рад добар, јер представе наше чистом праксом регулишу,

*) \У. "^ипсК;: „УоНезип^еп ..." стр. 401.