Istočnik

ДУХОВНИ лист ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕ1НТЕНСТВА И НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Год. XV

Сарајево, 15. августа 1901.

Бр. 15.

ВЛАСНИК: Н.ИХОВА ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА СРПСКО-ПРАВОСЛАВНИ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АРХИЈЕРЕЈИ. УРЕДПИК: спнђел ИЛАРИОН РАДОНИЋ, професор богословије.

Душа и бесмртност.

— Адександар Живановић [Осијек.] (Наставак.) Душа се наша по томе не састоји из дијелова, она се ни не може дијелити, јер иије сложепа, проста је. Иетина, ми савјест, вол,у, фантазију и т. д. зовемо душеиним моћима, али тим нисмо рекли, да су те моћи дијелови иаше душе, јер иста је дугаа, а пе само један њен дпо и у савјести и у фантазији и у вољи. Ми свагсад знамо, да је наша личност, наше „ја и цијело ангажовано, кад нешто хоћемо (у вољи), иста та цијела личност у савјести, фантазији, афектима, размишљању и т. д. Како бих ја могао н. пр. размишљати о својој савјеоти, т. ј. како би, да је душа састављена из различитих моћи, као својих дијелова, могле те моћи знати једна за другу? Душа је као неко средиште, у које се слијева цио њен душевни рад, који ми називаио разним именима. По томе је наша душа биће просто, једноставно. На псте нас резултате довађа и патологија. Не можемо наћи душевно болесног чокјека, у кога би биле мисли здраве, или н. пр. фантазија да би била у њега као у обичног, здравог човјека, или да би савјест његова била нормална (истинита и будна). Исто нам тако патололија не показује примјера, да би обољела само нека душевиа моћ, да човјек н. пр. изгуби савјест или вољу, а при том да су му остале душевне моћи, н. пр. мисли, потпуно здраве. Све то иде једно с другпм. Аио човјек оболн душевпо, тада све њогове душевпе моћп