Istočnik

Бр. 15

заједно страдају. А то је лијеп доказ, да те моћи нијесу одијељене, да ннјесу днјелови нагае душе, јер да јосу, могао би наићи случај, да једна од њих буде здрава, а друга болесна. Да су то дијелови наше душе, морали бисмо примјетити исте околиости као и код тијела, за које знамо, да је састављеио, сложено; човјека може нога бољети, али му је при том рука потпуно здрава, желудац најнормалнији и т. д. Код душе таквих појава не примјећујемо и зато је она биће просто, једноставно. На осиову свега тога тврдимо, да је душа као биће самостално и просто посебна супстанција, тврдећи тим уједно, да она има свој посебни живот, одличан од тијела и ако је у свези с љим. Против тога тврђењн дижу се с једне стране универзалнсте, с друге пак атомисте, а осим њих још и многи други, којима изгледа, да је учење о супстанцијалности душевној сродно с материјализмом. Да свршимо прво с овим пошл^едњима! У о,дре|јењу о битности супстанцпја нигдје се не спомиње, да супстанција мора бити материјална. Ако бисмо то прнзиали, онда сами рушимо своју зграду, јер бисмо тврдпли, да осим материје сгално ништа друго не постоји, да је осим материје све прираст, па по томе и наша душа. Многи и ако признају да је душа бесмртна, боје се њене сунстанцијалности и одбацују је баш с тог разлога, што им се чини, да се на тај начин случајно упада у материјализам. Ј. 8сћа11ег н. пр., који ватрено и научно брани учење о бесмртности душиној, напада учење у њеној супстанцијалности и назива га апстрактним идејализмом, који мисли, да ће души указати особиту почаст, да ће је тек тада издићи изнад тијела, ако је излучи из тијела као посебну супстанцију. Иматеријално, идеално — наставља он даље — јесте само зато више од матерпјалнога, гато оно ово погаљедње обухваћа собом, што је оно енергија, која материјалност чини битним; без сумње је — вели даље -— дугаа једноставна, иматеријална; али ако неће да буде само немоћна, шупља једноставност, као математска тачка, која такође нема дијелова, не заузима простора, то она мора обухваћати собом материју и све појаве (1)ав КЈећасће) и схваћати све то у једпнство, схвативши све то као свој сопствени моменат 1 ). Овим ријечима није много речено. Ми питамо само: зар не ради дугаа све то и као супстанцпја ? — Зар је она нешто друго, ако је не назовемо супстанцијом, а ако је назовемо тако, зар онда она постаје „гаупљом једноставногаћу" ?! Не уједињује ли дугаа и као супстанција све појаве свога живота у једиу цјелину и зар их не осјећа као *) „1<еИ) п11(1 8ее1е" стр. 140.