Istočnik

Стр. 482

ИСТОЧНИК

Бр. 21

и поука. На томе почива и сав наш живот, јер смо ми сви дужви, да иепреставо учимо, да се непрестано сваки у свом позиву и полоисају усавршавамо. Само тада и тако може човјек правилно проживјети свој земаљски вијек. Дакле усавршавање је сврха нашег земаљског живота. За човјека нерадина и немарна кажемо, да је промашио своју сврху, да није испунио свој дуг. Ми имамо евојства за усавршавање, па кад и при том неби била наша сврха усавршавање, онда би нам та својства била бадава дата. Да ли се човјек у овом земаљском животу развије потпуно; да ли он на земљи постигне своју сврху? Можемо ли ма и једног човјека на свијету показати, који би био савршен у свему, који би своје способности толико развио, да се не би могло више ништа жељети ? — Нема ниједнога. Човјек се ни близу не развије на земљи, колшсо би му требало, да се назове ма и релативно савршеним. Земаљски његов вијек је и сувише кратак, да би могао све своје способности не само изоштрити, већ их неможе ни употријебити најкорисније. Колико талената, колико добрих својстава на земљи остаје непримјећено и неразвијено! Земља би била мала и сувише ограничена за савршена човјека. На њој он корача напријед, али јако ситним корацима, а потпуно се усавршити не може, јер нема ни времена ни прилике за то. И кад би земаљски живот био подесан за постизавање сврхе, ни тада се не би могао човјек ограничити само на тај живот. Свакој души човјечијој је задаћа, да се непрестано усавршава, а ми видимо, да многи људи не постижу на земљи никаква савршеиства. То нам свједочи рана смрт. Дијете у првим годиеама свога живота умире и кад би била њргова сврха везана за земљу, оно би умрло не постигавши је. Човјек има да се индивидуално усавршава, јер је у свакој поједнној души тежња за усавршавањем. Кад не би те тежње бпло, или кад би сврха била за земљу везана, оно би било као и друге органске индивидуе, које саме за се немају никакве врнједности, већ само репрезентирају један дио своје врсте Но човјек у најљепшем добу умнре, а с њим би умрле и све његове способности, сви његови идеали, да му сврха не допире даље од земље. У најљепшој замисли, у најживљем животу, најбујнијој снази тјелесној и душевној, у најширим плановима задеси човјека на једанпут смрт и све те његове замислп би морале с њим заједно ићи у земљу, НаЈбоље ћемо се утврдо освједочити, да човјек не може на земљи постићи своје сврхе, кад узмемо на око поједине најглавније душевне способности, па промјеримо, колпко човјек може сваку од њих