Istočnik

Бр. 21

ИСТОЧНИК

Огр. 483

усавршити. И да не узимамо у рачун појединог човјека, већ. узмимо цијело човјечанство као једну јединицу, ирипишимо сав напредак појединих људи једном човјеку, опет ни такав човјек неће бити ни близу савргаенству. Најглавиије силе наше душе јесу од интелективних : разум, а од моралних: савјест и слободна воља. Да видимо, колико је у човјечанства досад усавршена свака од тих моћи ! Разумом својим може човјек много постићи. Он је кадар да пробије спол>ашњу копрену и да многе ствари проматра у њиховој суштини. Он је данас толико разумом својим коракнуо напријед, да га не можемо ни сравнити са људима старог свијета. Но колико би још човјек имао да се усавршава до савршенства! Кјлико му је још неразговијетно и каквих заблуда има још и међу најобразованијим л.удима! Цијела његова историја ]е с једне стране низ његових успјеха, а с друге уједно и његових заблуда. Нзегово знање није ни данас, ннти ће кад бити тако стално, савршено, да не би падао у сваковрсне сумње. До савршенства је човјек врло далеко, он то најбоље сазнаје и не приписује себи непогрјешивости. На земљи он никада не може постићи своје сврхе, да разум свој изоштри тако, да би у свему могао познати праву истину. Велико знање данашњега свијета јесте опћа својина цијелога човјечанства. Ако узмемо у рачун пак поједине људе, олика ће бити још много јаднија. Не можемо наћи ни једнога човјека на свијету, који би био потпуно упућен у све гране науке; то је човјеку немогуће, јер је разум његов за тај посао слабачак. И кад проживи потпуно човјечији вијек, не може се похвалити, да је далеко одмакао испред других људи. За тај посао му треба вјечност, а не кратки земаљски вијек. „Дана година наших је свега до седамдесет година, а у јачега до осамдесет, а већина од њих је мука и невоља" х ) — каже св. Писмо, а у тој немоћи није ни помислити, да би човјек могао достићи своју сврху. Па при свем том ипак видимо, да човјек не престаје усавршавати се. Ни сломљени старац се не предаје потпуној апатији, већ и он ради, труди се, замишља нове пројекте, рачуна у будућност, а све с тога, што је у њему тежња, која му не да, да стане, већ га непрестано напријед гони. Што се тиче савјести човјечије, не може се такођер ниједан похвалити, да ју је тако образовао, да му се ништа неби могло приговорити. Тако је пак и с човјечијом вољом. Савјест и воља иду руку под руку. Не само да све моћи нису у човјеку усавршене, већ је баш особито овдје велика провалија изме^у човјека и савршенства. Човјек

<) Поал. 1 .хха1х. 10.