Istočnik

Бр. 21

источаик

Стр. 487

ћем животу и код културних и код дивљих народа иста; у појединостима се истина људи разилазе, али у главном сви подједнако цртају себи слику будућег блаженства, идеализирајући земаљска добра 1 ). Све и да ]е то истина, не би се могло томе ништа приговорити. Али да сврху будућег живота не сачињавају земаљска добра, показује нам у првом реду хришћанство. Ту1ог је изгубио из вида хришћанско учење о крајњој сврси човјечијој и вјечном блаженству, које ће се састојати не у уживању земаљских блага, пећ у учествовању у Божијем блаженству. Какво је то Божије блаженство — то човјек не може одредити, но да је свакако веће и узвишеније од земаљскога, сваком је јасно. Хришћанска вјера баш и каже, да ће човјек уживати на другом свијету такво блаженство, о коме на земљи нема ни појма. „Око не видје, ухо не чу и у памет (на срце) човјеку не дође, што је Бог спремио онима, који Га љубе" 2 ). Тако нам каже црква о вјечном блаженству и тим је најљепше изражена мисао, да човјек не може имати ни појма о вјечној срећи, јер она превазилази човјечије схваћање. Но човјек ипак хоће да бар унеколико представи себи будуће блажено стање, о коме га религија увјерава. И у томе не може он ништа друго учинити, до идеализирати земаљска добра. Он ван земаљских добара нема појма о другима; за њега друга већа добра не могу постојати, јер их није кадар замислити. Кадар је само појмити, да је могуће, да постоје већа добра од земаљских, али их није кадар замислити. Чим их почне замишљати, мора их себи сликати у оном облику, у ком их познаје. То је психолошки факт, за који се нема човјеку шта замјерити. Он живи непрестано у нади и очекивању, а ту наду поткријепљује он тим, што замишља себе у стању апсолутне среће, коју дабогме да може, као што смо показали, замислити и сликати себи само у земаљском облику. Без очекивања идеалног живота не би могао човјек себи растумачити свој земаљски живот. „Оно доба, које је ограничено рођењем и смрћу, дакле земаљски живот човјечији, изгледа нам као неки загонетан, мали дјелић, који не бисмо могли разумјети, кад га не бисмо довађали у свезу са неком већом цјелином" 3 ). Човјек би се нашао на земљи најсилнији, са највећим способностима, а све те способности би кадар био да сасвим уништи какав пуки случај. Да ли може човјек постићи своју сврху у вјечности ? У овом џитању су и сами заступннци бесмртности подијељени. Једни веле,

1 ) АпКп^е Нег Си11иг" П. стр. 77.

*) I. Кор. II. 9.

3 ) Н. ЕЈИег: „ТЈпа^егШсћкеи" стр. 167.