Istočnik

Бр. 24

ИСТОЧНИК

Стр. 561

уништавати оно, што је створио ? У том смислу не можемо Вогу приписати свемоћи; као што му не можемо приписивати, да може гријешити, исто тако Он не може радити без сврхе, Сам против Себе. Ради тога на питање: да ли душа, и ако је по природи својој увјетна, може бити од Бога уништена, долазимо до одлучног одговора: не може. По снази својој би је Бог могао уншптити, али због мудрости и милости Своје не може. Кад би је уништио, уништио би сврху стварања Не би се могла сложити са својствима Божијим мисао, да Бог ствара душу, даје јој својства за усавршавање, па онда да је униихти, а да она тих својстава и не употријеби. Шта више и кад би душа достигла своју сврху, ни онда не би могла бити уништена, јер би опет била уништена сврха стварања Божијег, јер би разумно биће (душа) достигавши послије дугог напора своју сврху било осу^ено, да изгуби плодове свога труд,а. Душа је човјечија дакле бесмртна по милости Божијој. Морамо се при овом послу обазријети и на мишљење Ј. Н. Мсћ1;е-а, које он т рагепШев! у погледу смрти душине са неком резигнацијом наводи. Он, и ако заступа личну бесмртвост човјечије душе, вели: „Можда ћемо ми заиста у будућим сферама живота умријети, пошто се заиста изживимо: дотле не допире никакав апри >ризам и никаква аналогија из посматрања природе, а ријешење тога можемо у сваком погледу препустити религиозној науци и откривењу" 1 ). Бојазан је дакле, да неће некад наступити вријеме, кад ће душа остати ипак без унутрашње садржине, кад ће даљи живот бити без сврхе. Шго се тиче религиознога становништва, на које ПсМе упу ћује, оно доста јасно каже, да ми чекамо и вјерујемо у вјечни живот, у вјечно блаженство и т. д. Међутим не само религија, већ и наука може то питање исто онако позитивно ријешити, као што је ријешила уопће питање о бесмртности. Јер ако признамо бесмртност, онда ту нема краће ни дуже бесмртности; чим претпоставимо, да би душа могла некад, па ма то било послије неизмјерно дугог времена, умријети, пада појам бесмртности. Под бесмртношћу се има разумијевати живот без краја. Да не може наступити случај, да душа човјечија остане без сврхе и да јој живот остане празан, видјели смо кад смо расправљали о телеолошком доказу. А кад би човјек једанпут и постигао сврху, не би му живот био празан ни досадан, јер би он тада на миру уживао плодове свога труда. Такве монотоније се не треба бојати, јер се човјек среће ие боји. Кад би такав живот био монотон, онда би прво биће, које би патило од досаде, био сам Бог. Души или морамо признати бесмртност или ћемо јој је одрећи. Средњега нема,

Ј ) ,ДЛе 1Лее (Јвг РегвопНсћкеН тк! <Јег тсНтМиеИеп Гог1<1аиег" стр. 122.