Istočnik

Стр 5Н0

источник

Бр. 24

земљи морално, он ће имати прилике, да достигне оно што је пропустио на землЈИ у интелектуалном погледу, јер су св »јсгва његове душе трајнија и шира, него што би захтијевала његопа земаљска сврха. И најпростија човјечпја душа пак има на земљи неког тецива и у интелектуалвом и у моралном погледу. И то тециво јој не може пропасти Иротив таквог мишљења мора устати у првом реду наша морална свијест, јер у многом случају није кривица самога човјека, да није могао да се изобрази. Мало би било бесмртних душа, кад би се у њих рачунале само душе образованих људи. Кад се промјере ок^лности земаљског живота, тада баш можда душе образованих људи не би имале права на бесмртност. Образовани су људи већином у бољим материјалним приликама, дочим сиротиња нема ни средстава ни прилике, да се изобрази. Образован човјек може при томе бити јако неморалан, а сиромах и необразовани јнко моралан, па обрицати овоме право, а ономе давати искључиве привилегије на бесмртност био би гријех. Јер онај неморални, ма био колико му драго образован, заслужује казну и смрт (ако би смрт била казна за њега), а морални, па ма био и необразован, заслужује награду, У правом смислу је сам Бог бесмртан, јер он нема почетка, па не може имати ни свршетка. Сва друга бића јесу увјетна. Све су ствари постале, па као такве морају имати по бићу свом и свога свршетка. Једина безувјетна супстанција јесте Бог. Поред Бога би једина човјечија душа имала права на бесмртност, јер је она из Бога. Но и она је по томе увјетна и она би се могла лишити свога личног живота, да се поврати опет у Бога и да буде опет оно, што је била прије него што је из њега изпшла. По својој природи она дакле није у личности својој безувјетна, те и њен живот није безувјетно вјечан. По својој моћи би Бог могао уништити и лични живот човјечије душе исто тако, као што може уништити сва бића, која је створио. Ми смо споменули напријед, да се не може уништити ни један дјелић материје. Тако кажу природне науке и ми смо то примили и примијенили на душу. Но морамо додати, да ни материја нити ишта није безувјетно, непропадљиво. Све је непропадљиво само при овакову поретку, у ком ми живимо и по нашем схваћању. Ми не можемо замислити, како би се то све уништило, куд би отишло, али исто тако не можемо појмити ни откуд је дошло. Можемо пак замислити, да онај, који је то све створио, може све и уништити; но пошто не знамо начина, како би то било, зато кажемо, да не може пропасти. Друго је питање, да ли ће Бог све то заиста уништити. Можемо се питати: да ли Бог по моралним Својим својствима може