Istočnik

Бр. 5.

ИСТОЧНИК

Стр. 105

Симеоном, сином великога кнеза руског Јована Даниловића год. 1333. при прелазу у православље, поново крштена била. Да је разлика у вјери у ово доба била безусловна брачна сметња између православних и Латина, односно да је црква на Истоку Латине за јеретике сматрала, доказује нам околност, да је у александријској патрнјаршији Латинима улаз у православну цркву забрањен био, односно да исти нијесу могли бити учасници благодатних срестава цркве, те даклем ни тајне брака. Осим овога посредно доказују нам забрану брака са Латинима и двије посланице патријарха Германа П. (од 1223. и од 1229.) писане вјернима на острову Кипру, а не мање и ријечи патријарха Филотеја, који је цариградском црквом између 1354.—55. и од 1362.—1376. управљао. Исти архипастир у посланици својој императору Јовану VI. Кантакузену вели, да је у Латина „<Ш6тр:оу боујха ха.1 уббоу хтј ? тоО 0 ео О гх-/.Агр'х$ и 1) односно, да су Латини према том јеретици, а са јеретицима забрањено је у брак ступати. [Ма да је ово становиште цариградске цркве, т. ј. да су Латини јеретици, и архијерејски синод руске цркве, у Москви, под патријархом Филаретом IV., 1620. године усвојио, а цариградски синод од 1756. под патријархом Кирилом V. поново потврдио (Милаш: Цркв. право. 579.), оно ипак вема опште важности, јер колико се противн првобитној црквеној пракси, толико је у току времена, као обичан акт рсторзије изгубило своју вриједност, и то тим прије, што црква саборно о овоме никад није проговорила. Због тога је прекрштавање п. пр. у Русији већ указом Петра Великог, односно синодалним актом од 1718. укинуто, а на Истоку се тако^е више не практикује.] Но док се гледиште цркве на латинско вјеровање иод упливом спољашњим мијењало, дотле је забрана ступања у брак са Латинима остала нетакнута. Признати се мора додуше, да је црква донекле попустила, али само у толико, што је у случају крајње потребе, а у нади, да ће се инославна странка обратити, односно да би православну странку од гријеха апостазије сачувала, а поред тога и под утиском околности такове бракове и дала допустити. Но то је свагда чинила уз изричну напомену, да ће сва дјеца из таквих бракова без разлике пола у православној вјери крштена и васпитана бити, како то конституција Јустина I. и Јустинијана од 530. и 542. наређује. Да је црква на толеранцију баш принуђена била, доказује и та околност, што су пошљедњи владари источнога царства било сами, било у особи својих иајближвх сродника отступили од опште забране, а све зато, да би помоћу моћних западних владалаца, са којима су се ушљед бракова ') ХЈивтапп: ЕћегесМ 529. и 531.