Istočnik

Бр 8.

ИСТОЧНИК

Стр. 181

и ми смо, браћо, ево с врбовим гранчицама изагпли на сусрет Господу. Не као Исраиљци у нади на земаљско царство, већ као учесници небескога, вјечнога царства, што нам га је Господ приуготовно. Свјетило небеске науке, обасјало нас је, уписани смо у књизи благодати. Свјесни смо, знамо, ради чега је Спаситељ дошао. И за то као такови отварамо срца наша —- духовни Јерусалим — да се усели у њих Господ. Најп>ежинје цвијетке своје христијанске душе бацамо пред ноге Спаситељеве. — Осана! кличу душе натпе. Осан.а, Спаситељу свијета!!! Или зар није тако?! Зар да не будемо бољи од свјетине Јерусалимске, која, кад се нреварила у својој маловјерној нади, потиирена фарисејским и првосвештеничким наговарањима, вшсаше пред преторијом Пилатовом: расппи га, рас.пни! У размаку од неколико дана промијени одушевлзенп поздрав сво] „Осапа" у страшни „расппи га." И зар да не будемо бољп од њих?! Онп нијесу знали, што ми знамо. Они су желили друго, него ми. Њихова је сва нада била прпкована за овај живот, за земаљско. За то тако брзо и преврпуше и пријеђоше у сасвим другу, противну крајпост. Али ми смо друго. Ми ево изађосмо с врбовим гранчнцама, да се поклонимо спомену Господа, којн је ушао у Јерусалпм, да пргшесе себе на жргву ради нас гри!ешних људн. Иозната су нам по св. писму сва страдања и муке, смрт, погреб . .. све страхоте, што је Спасптељ за нас претрпио. Познато нам је и његово славно воскресеинје, којим је највише потврдио своју св. науку. Дубоко су нам у срцу и дунш уписане ГБегове св. ријечи о будућем животу — о царству славе . . . А свјесни смо — јер нас је Оа томе научио — како можемо ностати учесници тих највећих нам блага. Зиамо, да је дапашњи свечани улазак Христа у Јерусллим био тек почетак онога неописивога чина, којим је Господ свима, који желе, отворпо небеска врата. За то и велим, ми смо друго од свјетине Јерусалимске, јер ске то зиамо, што они нпјесу знали. Па можемо ли онда да мислпмо да смо достојно прославили данашњи св. дан, ако г л а прослављамо онако обично, како било?! Нами је гријех куд и камо већи од гријеха ондашњих Јерусалимљана! Па нијесу они ни имали, што ми данас имамо. Те и с те стране морамо — нме нас Хришћаиско позпва — да куд н камо љепше и достојиије иоздравимо Христов улазак у духовии Јерусалим — срца наша! Ми имамо благодат Божју, коју они нијесу имали. Душе њихове нијесу биле проевијетљене свјетлошћу јеванђеоске науке, као што су наше: Они нпјесу били препорођени у нови жпвот, као што смо ми. За печат дара Духа светога нпјесу знали. Нијесу се сједињавалп