Istočnik

Бр. 10.

ИСТОЧНИК

Стр 233

и говораше тако; и не називам Сина ни узрочником, ни производптељем Духа, да не би допустио у Тројици ие једнога, иего по овоме и два узрочника и два почетка. Јер узрочност овдје припада не суштаству у опште, по чему би она припадала и свакому од лица (Латпни дакле никада и никако не ће избећи два почетка, докле год буду називали и Сина почетком Духа); али бити почетком припада лицу (Оца), тим се и разликују лица. Сљедећи на тај начин у свему васељенским светим саборима (седам на броју) и богомудрим Оцем који сијаше на н>има, ја вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља и др. Ову свету науку, овај символ вјере, састављен на 1, и 2 сабору, запечаћен и утвр^ен осталима, свом дугаом примајући и чувајући, примам и држим, осим речених седам сабора, и посљедњи сазван побожнпм Васнлијем; императором римским и светим патријархом Фотијем, и названим осмим васељенским, на којем је, у присутности заступннка -Јована, блаженога папе древнога Рима: Павла и Евгеиија епископа, Петра презвитера и Кардинала, потврђен и одобрен седми васељенски сабор, одређено је саглаеити с|з и са саборима, који прије њега бише, повраћен је на свом првстолу свети Фотије, осуђени и предани проклетству, сличио као и на впсељеиским саборима, којп му претходише, који се усудише ма што додавати или одузимати, или сасвим мијењати у више речепом символу. Ако ко, речено је тамо, дрзне да напшпе други (символ), или да дода или одузме, и да назове оно одређењем вјере (6 рос), нека буде осуђен и одлучен од свакога хришћанскога друштва! То исто говори и папа Јован у посланици ка светоме Фотију, и при том с већом подробношћу н јасноћом, односно додатка ка ономе символу. Сабор је овај изложио и правила, која се могу наћи у свима канонским књигама. Дакле, по одређењу овога сабора, једиако као и по онима, који му претходише, свети символ вјере треба да чувамо неприкосновеним у оном виду, као што је он издан; и — ја, примајућп оне, које речени сабори примају, и одбацујући оне, које они одбацују, ппкада пе ћу прпмити у општење оне, који дрзнуше додати к спмволу ново учење односио происхођења светога Духа, докле год се буду држали овога учења. Јер је речено : који опћи са одлученима — и сам нека буде одлучеи! И б< жанствени Златоуст, тумачећи ријечи апостола : аш,< кто кллгсчгкститт* ндлгк паче, вже |Ц)'|'аст {, а<и\т\'е,ид дд к 8 дгг г к, говори: не рече аиосшол, тсо буду иротивно јивљали, или све извр^али, него све да би мало што учили шако, гито ви од нас не иримисте, све да би ма шта слично одбацивали, — нека буде анашема! И велики Василије у аскетским дјелима пише: јавно отиадање од вјере и знак надутосши — да ма што одузме од иисанога, и да уноси