Istočnik

источник

Бр 15,

спиритизма не чине иосебне класе духова — различних од душа људскпх. То су исте душе, али само грјешне, које се нијесу очистиле. Не треба мислити, да су оне изгубљене, и оне ће достигнути савршенство и доћи у крило (лоно) Очево. Библијско казивање о створењу свијета схваћа се у другом смислу, него опште престављање о створењу свијета. Адам и Ева по спиритистичкој доктрини јесу персонифицпраип почетци тјелесиог живота свакога духа, а казивање о рају јест слпкање првих ступњева живота духа у тјелесној форми. У заповиједи, датој у рају, спиритистичка догматика види забрану нарушења закона Створитељева; у змији — другим ријечима насликану саблазну; у грјехопадењу — тјелес-ну смрт људи; у првородном гријеху —- дјела почињена у првашњим ступњевима ваплоћења. Одрицањем првородног гријеха сматра се излишпим искупљење, а допушта се само могућност оелобођења од грјешности кроз низ преобразба. Божанство Господа Исуса Христа одриче се. Он се преставља као створени дух и посланик Божји, сличан Буди, Мојсеју, Илији, Питагори, Еипедоклу и Аиолонију Тијанском. Искупитељни значај личности Исуса Христа ограничава се на Изегов примјер и науку о добродјетељном животу^Мјест^) будућега ускрснућа мртвих узимље се ново ваплоћење духова;'а мјесто вјечних мука, постепено очишћавање духова путем лишавања, страдања и жалости при ваплоћењу. Под антихристом разумијева се оличење укупнога зла; под ускрснућем мртвих — нове форме ваплоћења; под другим доласком Спаситељевим — преображај земље у умном и моралном попледу. Факат пакла и злих духова, као и општи суд, одричу се са особитом тврдокорношћу у спиритистичкој догматици. (Свршиће се.)

Бесједа на ирмос: ,,К) тнН* рлд$тА"..-.. С почињањем поста великога сваке недјеље слушате љубазни моји слушаоци, па служби Божјој величанствену похв >лну пјесму црквену, коју је св. Јован Дамаскин у част царице небеске сасгаппо. У пјесми тој поздравља се Владичица наша, као предмет радости за анђеле и људе, различним именима тшхваљује се и велича највише достојанство и величина њезпна, као Мајке Превјечнога Бога, Росппда нашега Исуса Христа, који благоволи да прими од Ље тјело човјечје и тиме да учини Њена „ложегнл и чрЕко" — њено крило и утробу престолом Својим и мјестом вшпим, или као што пјесма каже „прост;шг м-кишнлпч нбкесту", — светијим од самих небеса.