Istočnik

Стр. 358

истотттик

Вр. 15

побјешњелога, које срете Господ на обалп шиховога мора. Ако је пропаст свиња у мору за Радаринце бпла кушањем њпхове .љубави, то је њих"в иоступак јасно свједочио, да у њих пије бпло те врлине, а то је особита карактеристпгса језичнпчког свијета. Можемо рећи, да је цио живот језичнпчкп почивао баш па принцппима, који су тој врлини противнп. Језичнички свијет фжтично пије познавао праве љубави према ближњима; тај се свијет напротив одЛиковао неув1жпвањем човјечје личпости п њепог 1 високог достојанства, без обзира на спољипње околности и положај. То је био највећи израз егоизма, егоизма не само поједпних личности, век цијелога друштва: човјека нијесу уважавали самог по себи, не по богоподобном достојанству његове природе, већ само као оруђе друштва; његово достојанство се одре |јивало кориснотнћу његовом пли да се бо.ље изразнм", а тако је и фактички било, мјестом, које је он заузимао у јавиом животу. Зато — поглавито у језичништву, као нигдје другдје, страдалннк и у опће онај, који није био од, какве користи, ма и не по овојој кривици, пије могао рачунати на саучешће и помоћ, већ је напротив увијек могао очекивати, дч ће бити запо стављеи и пред обичном, но корпсном животињом. Многе и врло згодне примјере таквог јадног поретка живота у језичничком свијету може нам пружити већ сама историја роиства, која прнча свима нама добро познате случајеве, да су робовским тијелом рибе хранили у вртовима богате господе, и који нам износи и друге примјере, како су људи понижавани не само као животиње, већ и горе од ових. У ропству се људи систематски васпитавали баш за то, да, при оној строгој подјелп на срећне и несрећне, не само не учествују и не осјећају учешћа у страдању несрећних људи, већ да сматрају шта више њихово страдање као оправдано, природно, а несрећиике саме као бића нижег рода . . . Шихова страдања, њихова несрећа бнла је неопхот,ни увјет за благостање и срећу оних, који су тобоже и имали права на срећу и на право човјечанско достојанство: то је био као природни закон, против којега се није бунило већ отупјело морално чувство; на понижени ропскп сталеж, на лишавање човјечанског достојанства гледаху људи тако равнодушно и без учешћа, као на ствар природну, која их се мало тиче, -— као Гадаринци што гледаху на робовање злом духу њиховог ближњега. 1 ) 1 ) Ропство је било појава, оића цијелом сгаром свијету. Било је њега и у Јевреја, но овдје' гдје се чувала вјера у јединога Творда и Оца свих људи, оно никад није долазило до онаквог ужасног облика — с једне стране објесги, а с друге потиуне беснравности — као што је било у језичништву. Овдје је човјек остајао човјеком и као роб. И како је хумана и либерална, кад узмемо на ум угњетену личност у језичништву, она уредба старозавјотног законодавства. која се на све једнако примјењивала; око за око, зуб за зуб, рана за рану, а кзју често по неразумијевању наводе као примјер окрутности старозавјетног законодавства!