Istočnik

Бр. 15.

ИСТОЧНИК

Стр. 359

Но ропство у језичеиштву није била мјестимична и случајна цојава; оио је било у основи старог језичиичког свијета и то је карактерна црта тог-а свијета; оно је било директни израз опћег стања његова. Исте опе црте, којима се одликовало ропство, палазиле се и у свим правцима и одношајима тадањег опћег жнвота; духом ропства била је проникнута сва система старога живота 1 ) . . . Особито је при том било знатно и у исто врпјеме жалоспо то, што су језичници упоредо с просвјећењем, са интелектуалпим високим развићем, са филозофијом, истовремено потпуно забацивалп човјечји личност и његово богоподобно достојансгво. Ето у том је иајљепша потврда, да језпчнички свијет није могао усвојити пових начела за живот, осим путем потпуног препорођења. Класична старина нам је предала велшса дјела, у којима се говори о бесмртности душиној, о случајности земаљске среће, о сујети земаљске величине — али иа жалост није иам оставила никаквих дата, да би се ријешило тешко питање: како да су најразвијенији људи сматралп најгрубљу бесправност и песправедљивост у социјалном животу природном и неопходном појавом, а мисао, да би се то дало уклонити, сматрали су немогућнотпћу, о којој се могло само говорити, но да би безумље био и сам покушај, да се та мисао у истини оствари. С таквога становишта нам је сасвим појмљив поступак Гадаринаца. Они се не срде, не гњеве, поступак Господњи њих не раздражава. Али они држе, да је сасвим неправилно и ненормално, да за спасење једног човјека морају други жртвовати своју срећу. Што један страда, а други се веселе — у том они пе виде ништа чудновато, али с тим, да би несрећннк постао срећан, д-1 би као позајмио среће од других и иа тај је пачин њима донекле умањио — с тим они ни најмање нијесу сагласни; то је за њих сасма непојмљиво и страно. И они као да веле: такав поредак живота је може бити и добар, али га ми не примамо, ие сматрамо га могућим за себе — он није за нас . . . Коме није иознато, да су скоро тако исто говорили језичници, када су сматрали морално учење хришћанско за немогуће и ако су признавали високо његово достојанство? И најпросвјећенији од њих мишљазу: и држава и цивилизација, и цио поредак живота мора пропасти, ако се ослони на хришћански принцип. Тај је свијет вјеровао само у силу, ма она прелазила и у насиље, •—- у право, ма у основи његовој било и бесправље: учење о љубави и самопожртвовању бијаше за њега безумље . . . Заиста, „не седам, већ цио легеон духова 1 ' је владао језичничким свијетом, и тај је легеон пеопходно требало прије изгнати, него тпто