Istočnik

Бр. 22.

ИСТОЧНИК

Стр. 537

Сергија, архиепископа херзонскога. Слово на дан Ваведења Преевете Богородице. — С руског превео: Душап Школник, богослов IV. године. (Рељево). Воде цару дјевојке зањом; воде их весело и радоено. (Лс. 45, 15. 16.). Иресвета Дјева Марија у трећој години својој би уведена у храм јерусалимсхги, гдје се васпитавала до петнаесте године свога живота. IIIта је она тамо радила? Како је живјела? — Оци црквени сачували су нам старо предање, по коме се зна, да је Пресвета Дјева, не бјежећи од посла, већи дио времена проводила у молитви, читању свештених књига, у размишљању о прочитаном и у духовним разговорима са старијима у храму. — , ; Како је досадно заеимање", рећи ће неко, „молити се, читати, размишљати и говорити о духовним стварима, како је то једнолико и досадно. И је ли то потребно човјеку, који живи у друштву? 1 ' Не! Духовне вјежбе нијесу досадне и свјетски их људи без разлога занемарују. — Прије свега треба знати, да се не смије са одлучношћу судити о оним предметима и етварима, које нијесу добро и ваљано проучене. Ме^у духовним вјежбама најважнија је молитва. Но не може њену снагу и сласт знати онај, који се одучио осјењавати знаком крста и, што је још ружније, који тврди, да је она само за дјецу. Ко разумије, да тијело и душа није једно исто и да ће тијело отићи у земљу, откуда је и узето, а душа прагити се кт* КогВ, нже даде сго (Екл. 12. 7.), да молећи се душа говори не с људима него са самим Творцем васељене, да су молитвом били дозивани у наш грјешни свијет сами становници неба, који свршаваху чудеса над побожним људима, тај ће размишљајући брзо осјетити духовну радост молитвеног стања. Иетински се молитељ осјећа као онај, који излази из собе, у којој је ваздух постао већ нечист и тежак, под отворено и чисто небо и тај час осјети лакоћу ва души. — То исто може се казати и о читању духовних књига. Људила, који су занесени свјетским насладама и потчињени страстима, то је занимање сасвим непознато. Они гледају на Библију. као на уџбеник за она лица, која се спремају за свештенички чин, а на Чети-Минеје, као на припадност црквене библиотеке. Не ћемо говорити о томе, да је Виблија књига нашега спасења и вјере; довољно је споменути, каква се важна, што се тичу наше земаљске среће, питања у њој рјешавају. Неке људе врло интересује недоумица: откуда зло, и какве се мјера требају предузети, да не би оно сметало напредовању и развићу друштва. Позитивно се може рећи, да би многе биједе и невоље у друштву биле