Istočnik

Стр. 554

ИСТОЧНИК

Бр. 23

говачке границе, одакле са једним дијелом својих војника заједно са окупацијом у|>е у Требиње. За ово Његово Величанство аустријски цар одликује Мелентија витешким крстом ордена Франца Јосифа I. и ратном колајном. Архимандрит Мелентије два пута је у Босанко-Херцеговачким депутацијама ишао на поклоњење Његовоме Величанству Аустријском цару: први пут у Беч 1879. тод., а други пут у Пожегу 1885. год. Архимандрит Мелентије два пута је са Превигањег мјеста и по изричној жељи ББегова Величанства понуђаван Херцеговачко-Захумском Митрополитском столицом, први пут преко Аустријског вице-консула Вука витеза Врчевића 1879 г. писмено, а други пут преко заповједајућег генерала Јовановића 1882 год. лично у Требињу, коју част оба пута под изговором слаба здравља одби. Одма на своме повратку из Беча Архимандрит Мелентије настани се у свом манастиру Дужи и у брзо га красно оправи богатим даровима ББегова Величанства и земаљске владе, и тек мишљаше да мало одане душом, кад несретним случајем у очи мале Роспојине 1886 год. изгори му опет манастир до пошљедње длаке и ово му зададе већи ударац нп ев^ досадашње несреће, које су га сналазиле, јер је у овој прилици и велики свој иметак изгубио. Али и сада Мелентијев манастир на највећим мјестима не би заборављен. Нзегово Величанство и сад поклони на оправку манастира 5000, а заједничко министарство са земаљском владом 20.000 форината. Али све то њему ништа не помаже. Од пошљедњег пожара манастира здравље Мелентијево стане нагло опадати. Заман су била и сва љекарска заузимања, њему се не даде виђети оправљен манастир, кога је нада све волио. Дана 7. јунија 1887. год. Мелентије испусти своју мученичку душу, на вјечито затвори своје родољубиве и јуначке очи од свога манастира и народа, за који је толико патио и живио, оставивши своме роду из свога живота најљепших успомена, као што о томе донијеше красне чланке загребачки „Србобран", задарски „Српски глас", Сарајевска ^Просвјета" и многи други српски и руски листови. Тијело покојниково сахрањено је 8. јуна у манастиру, на сјеверној страни до цркве уз његова ујака Архимандрита Јевстатија Дучића у лијепој гробници, коју је покојник јога за живота свога начинио. На спроводу чинодјејствовао је тадашњи Херцеговачки Митрополит Високпр. госп. Игњатије са шеснаест свештеника. И архимандрити: мостарски Леонтије и житомислићки Серафим, његов ро^ак — доцније оба Митрополити Херцеговачки, похиташе да лијес покој-