Istočnik

— 79 —

Му се; он плаче и стрепи, да неће његово невјерје упропастити му копачио сина; он виче: Вјерујем, Госиоде, иомози моме невЈерЈу! 3 очевим су очима сузе неизвјесности; судбина је синовља и очева несрећа, зато и каже: смилуј се на нас! л То је она света љубав, она природна веза, која родитељу претвара живот у дужност према дјеци. Родитељ не живи за себе, нећ за дјецу своју: напредак њихов је његова срећа, а најмања весрећа дјечја отвара дубоку рану у срцу родитељском. И ви имате родитеље, који вас исто тако љубе, који се брину и Богу моле за ваш напредак, који стрепе и од помисли, да бисте ви могли настрадати, залутати, изгубити се. И ако ви љубите своје родитеље ма само једним дијелом љубави њпхове, морате се трудити, да осладите живот својим родитељима, да им уклоните с чела сваку бору. Осладнћете им живот, ако будете испунили оне наде, које они у вама имају; изгладићете им боре са брижног чела, ако буду о вама слушали само лијепе гласе, ако слушате мудре савјете њихове, ако будете честити и поштени људи, да се с вама могу поносити. То је њима пајвећа награда за све бриге, које су за вас бринули, за све труде, које су за вас поднијели, — тијем ћете се најбоље одужити и љубави њиховој. Друге теме: 1. Душевна и тјелесна болест (ст. 17.), 2. 0 праведном гњеву (ст. 19.). 8. Све је могуће оном који вјерује (ст. 23.). 4. Пост и молитва — средства за изгнање гријеха (ст. 29). 32. Душевна и тјелесна болест. Да се човјек одржи, мора се његовати. Пошто човјек има душу и тијело, мора његовати обоје. Тијело његује: храном, одијелом, здравим станом, чистоћом, уредношћу, умјереношћу, сном и одмором и т. д., а душу: ријечју Божјом, оплемењивањем, стицањем благодати Божје, а особито св. причешћем. Погрјешно раде они, који себе његују једнострано, т. ј. или његују сувише тијело, а душу занемаре, или обратно. Занемаримо ли тијело, неминовно наилазе на њега разне болести; запустимо ли душу и њу сналази њена болест, а то је гријех. Тијело је наше по невољи извргнуто болестима. И кад га човјек најпажљивије његује, мора се некад разбољети, па вајпослије мора болести и подлећи. Али од душе је своје увијек човјек сам господар а и љекар јој може бити. Од њега самог зависи, каквог ће здравља бити душа његова. Попусти ли човјек својим страстима, душа му је