Istočnik

Стр. 14

И С Т 0 Ч Н II К

Бр. 1. и 2.

Шта вели бесиристрасна историјска критика о садрткају каноничких јеванђеља; да ли је то фактички историја или бајка? Слободан сам мислити, да нико неће захтијевати, да особито потаико разјашњавам, да је питање које сам узео за предмет данашњега расправљања, врло кажно, — На пошљетку хришћанска вјера, као што је до сад постојала толико стотина вијекова, и у будуће ће постојати без обзира на то, како ће се ријешити питање, које сам истакао. -— Исто тако нема сумње, да позитивно или негативно ријешење питања, које сам узео да расправљам т. ј, признање, да је садржпј нашнх јеванђеља у истину или историјски или је измишљотина хотимнчна или нехотичиа, да ли измишљотина појединих лица, или читавога друштва, — да то може имати одлучан значај за вјеру појединих лица, може им укријепити вјер_у или поколебати или шта више Ј0 са свијем разорити. И заиста ако се изнесу пред нас чврсти и непротусловни докази, да наша јеванђеља садрже у себи слпкање и описивање и у истину историјских факата т. ј. тога, што је заиста негда било, то је очевидно, да ћемо се истовијерношћу (автентичношћу) сво.[-а садржмја наших јеванђеља освједочити, да је нагпа вјера у опште истииита. На против, кад би нам доказалп и то основано, јасно и убједљиво, да у јеванђеоском приповиједпњу било о самом Христу, или ГБеговој науци, или дјелима на земљи, а особито у приповпједању, гдје се паочигледно откривају пред нама натприродпи елементи, који улазе у састав земаљске историје нашега Господа и који нам дају општи појам о Шему као Богочовјеку, да немамо ни најмање преставе о томе, што је негда фактички било и догађало се, него просто сабране у једну цјелипу од непзпатих лица у четири редакције записе у самовољно нли измишљено састављених приповиједања о Христу међу ГТзеговим шљедбепицима, к"]'и су мало по мало заборав.љали истиииту историју ГБегова жипота и рада на земљп, —- кад би нам, понављам, све то доказали иаучним путем, сва би система хришћанског вјероучења била до темеља уздрмана, изгубила би земљиште и изгледала би, да у зраку лебди. И тако историјском доставијериошћу садржаја паших јеванђеља у сипма њиховим дијеловима, а особито у највише бигним и важним за иашу вјеру, учвршћује се и унутрашња исгпна Хришћанства; на против признањем, да су у јеван^ељима сабраие измшпљотине или, као шго се сад обично изражавају, „митоси" — бајке, — руши се унутрашње