Istočnik

Бр. 1. и 2.

ИСТОЧНИК

за покудити, здоупотреба, којој то зближење даје повод и угодност И баш те и таке забаве јесу неоиходна саставина у програму прела и плесова! Друга, обична забава, без које пе пролази нп једно вече, састоји се у картању. Веле, да је картање изумио један сликар (у XIV. в.) ради забаве једнога краља, који је био умно растресеи. Није ли чудновато, да је забава, измишљена ради разонођења човјека, који није био сабран, постала најмилијом забавом не само људи пижега сталиша већ и људи иаметних и високе части? Не може се казати, да није и у том погледу, у коме се картање назива невином забавом, гаалом, оно штетно. Оно је штетно већ зато, што може постати навшсом, може одузети много времена, које би се могло с нравим задовољством и користи провести у другом послу, корисном по душу, — и може шта више отупити укус за таке послове. А што да се каже за оне игре на карте, које се никако не могу назвати шалом, гдје се приноси на жртву част, савјест и здравље, гдје карташи под силним утјецајем нагона изгубе за једну секунду све, што су стјецали кроз десетгсе година, навлаче очајање у своју породицу, и сами у очајању губе живот самоубојством ? Лудо би било ма чим оправдати те скрајности карташке игре, св^јствене играма хазардним. гдје немају мјеста разумне тсомбинације, већ све зависи од ризика; а ништа се не може рећи ни за оправдање обпчаја, да се проводе вечере у такој игри на карте, која је спојена с радом размишљања и тражп често многоструких комбинација. Радити разумио ие значп увпјек радити достојио бића разумнога. Рад разума нохвалан је тада, кад нма похвалну цијељ. А какву цијељ има он у игри на тгарте? Једни се картају без икакве цијељи, картају се да се забаве, бескорисно, непазећи на добит и нежалећи за губитком, налазећи задовољства у иронађеној досјетцп. То су игре из дуга времена, нз љубави, то су мегданиџије, који налазе задовољства у самој битци. Но таке забаве не само да су неразумне, јер је напетост душевних сила код њнх достојна најбоље цијељи, него су заиста и штетне. Искуство показује, да се они, који се картају са заносом, налазе и послије нгре у заносу. Јер их и послије игре прати сјећање на нотанкости и комбинације о узроцима успјеха или неуспјеха, и то им не да, ца се мирно баве дјелима побожностн, службе, трговине н охлађује ревност к њпма. Другн се картају ј^дино ради користи. И коме није познато, како се много зла рађа отуда? Не говорнм за опе играче, који радн успјеха у игри траже невјеште играче, и не устежу се да се ухвате за сва тамна средства обмане, да надиграју невјеште у игри. Јасна је ствар, да таки несавјесни играчи раде горе