Istočnik

Стр. 102

II С Т 0 Ч Н II К

Бр. 7.

излази, као што ћу одма доказати, да наша јеванђеља ни у ком случају нијесу написана кашње апостолскога вијека, којама се обично сматра читаво прво стољеће послије рођеша Христова и да о њиховом постанку од јеванђелиста, којмма се она приписују, свједоче лица, која су могла не варајући се знати, ко је фактички наппсао наша јеваиђеља; а то значи, да и са тачке гледишта самих противпика наше вјере мора бити призната јеванђеоском казивању строго историјска доставијерност. Такове врсте доказе наумио сам да овђе изложим! У тој намјери најприје да ријешимо ово питање: који су управ причципи руководили преставнике негативне критике, да прпзнају, да несумњнво припадају ап. Павлу споменуте четири посланице: Римл>анима (1), Коринћанима (2) и Галатима (1), и за тим да видимо, хоћемо ли бити у стању да примјенимо исте припципе и на наша јевавђеља, да докажемо наиме, да она потичу од истпх јеванђелиста, под именом којих су у цркви увијек позната била! Баур и Штраус држе, да је посланица 1'имљани.на заиста Павлова, по овим чињеницама: Сатрудник Павлов у апостолској проповнједи Климент римски, кога име сам Павао спомпње у поздраву Филибљанима (Филиб. 4. 3). у своме писму коринтској цркви, о коме учени истраживачи (испитивачи) свето-отачких сниса суде, да је написано при крају првога или барем у почетку другога вијека, наводи буквално једно мјесто из послаиице Павлове Римљанима, велећи за ријечи, које наводи, да су управ Павлове: „они знаду за праведни суд Божији, да којн такова дјела чине заслужују смрт; и ипак не само да то чине, него одобравају и опима, који чине" (Рнмљ 1, 32). — Тако исто и Поликарп епископ смнрнски, бивши ученик ап. Јована, у своме писму Филибљанима излаже у својству науке Павлове, да Павле учи, мисли узете буквално из Римљ. 13, 9—10. — На пошљетку и знаменити преставник цркве другога вијека Јустин мученик (око 150.) у једном свом дјелу од ријечи до ријечи наводи као истиниту науку Павлову опширно мјесто из Римљ. 3, 11 —17 сг. — Ово су лица, ученици и савременици апостола, који су својим једнодупшим признањем посланице Римљанима да је Павлова, прннудили п саме антихришћанске критичаре новозавјетне литературе, да призпају, да је споменуту посланицу несумњиво написао ап. Павао. Но ово још није све! У другом стољећу било је секташа, који су се дијелили на више партаја, познатпх под именом гностика. Они су мијешали разне метафизичке' и моралне тезе језнчништва са неким фрагмеитарним мислима хришћанства и тај синкретизам издавали за