Istočnik

Бр. 8.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 119

апостолске службе у цркви т. ј. ученица апостолски. Н. пр. Климент римски пише Кориићанима ово: Павао је стекао часну славу својим трпљењем, јер је био затваран у тамницу, удараа палицом, триио је бродоломсгво.... У овој тиради Климент без сумње понавља оно, што је сам апостол рекао о себи у 2. кор. 11, 24 и даље. Сличних доказа, да је Павао написао и посланицу Галатима, имамо у писмима Игњатпја Богоносца, гфе налазимо н. пр. Гал. 1, 1 — у списима Јустина мученика, код кога налазимо н. пр. Гал 4, 12 — и у гностика. — Тако изреку: „скди во плотн свок>, № плоти пожнјттј. Г|стл'ки'|е" (Гал. 6, 8) гностик Касијан наводи у свези са својим лажним тумачењем, као да бајаги апостол овђе у гностнчком духу држи брак за недозвол.ен. И тако ево разлога, за што су и сами непријатељски нашој вјери критнчарн нантли се прину^ени, да признају оригиналнн постанак од ап. Павла четирију посланица, познатих под његовим именом у канону новозавјетних књига! — Мла^и савременици апостолски и њихови непосредни ученици, који су живили крајем првога и у почетку другога вијека; за тим у опште преставеици двају најближих иокољења, која су слиједила за апостолским вијеком (рачунајући периодом једнога покољења 50 година) т. ј. која су живила у првој или другој половини другога вијека, н на пошљетку први у хришћанској цркви јеретици, I востици, који су с • појавили још у апостолском вијеку, једном ријечју — људи, који су непосредно и доставијерно знали, коме апостолу која свештена књига има да захвали свој постанак, многобројним изводима у својпм сиисима из опште признагих у њихово доба за Павлове посланица, приморали су и саму негативну критику новозавјетнога каиона, да се сагласи и изјави, да споменуте посланице заиста припадају Павлу. Но овакове врсте изводи и цитати наводе се у списима црквених и нецрквених гшсаца, којп су жпвили на крају првога или течајем другога вијека и из наишх чеширији јеванђељл 1 Обзиром на ово ко се неће с иама сагласити и рећи; као што су споменути изводп из Павлових иосланица послужили и за саме противншсе наше вјере као доказ, да су те посланице Павлове, да тако исто и изводи п цитати из наших јеванђеља, што их исти стари писци у својим сиисима наводо, морају служпти као неоспорни докази оригиналности поставка јеван^еља од лица, којима пх је црква у све вијекове приписивала. И заиста, ако су се учеии преставници вјере и невјере једном сложили у томе, да су нашли људе (хришћане и гиостике II. вијека),