Istočnik

Стр. 140

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 9.

И ето тај п такав живот „даровао нам је Христос" својим васкрсењем; тај и такав живот славимо и узносимо данас ми; том и таком животу радујемо се ми. Но, љуб. моји, није доста само тај и такав живот славити и узносити; није доста том и таком се животу само радовали; него треба тај и такав живот и заслужити. А чиме се тај живот заслужује? како се тај живот добија? Св. наша мати, црква православна каже нам и учи нас, да ће тај живот добити, да ће у такав живот ући сваки онај, који у данас васкрслога Христа, Божијега Сина, тврдо вјерује, који његове свете заповиједи слуша и прима и радо и марљиво извршује, а особито, који једе пречисто тијрло и пије часну крв Христову, у св. тајни причешћа. Па кад то знамо, а ми, љуб. моји, вјерујмо тврдо и несумњиво, да је друго лице пресвете Тројице, Син Божји, Господ наш Исус Христос са неба сишао, на земљу дошао, међу људима живио, од грјешника поруган, мучен, разанет, па и погребен био, али да је као Бог из гроба трећи дан васкроао; слушајмо и примајмо његове св. заповиједи, и чувајмо се и пазимо, да се о коју не огријешимо; а уз то и преко њега „со страхо/ИТ* КожЈилгк к^крок* и лкжокУк*" приступајмо што чешће св. „чаши спасења" и примајмо из ње пречисто тијело и пијмо часну крв Христову, па се онда радујмо и надајмо — животу, животу правом истинитом, оном животу, „ид 'кжЕ жкстћ ко^гкзнк, ии печалћ ни коздиханТе, но жизнк кесконечнда." — Ллмнк! г ј - Поп Јустин. Учење о покајању. (Наставак.) У даљем покрету к покајању, кад је потребна човјеку одлучност да остави гријех, долази препона у немо#и свијести и слабости воље. Немоћ свијести и слабост воље — јесу гријеси нашега времена. Човјек види у себи гријех и сазнаје га као гријех, али нема снаге да га остави; код њега нема у свијести довољно силних и јасно признатих узрока, да се одупре гријеху, па зато нема ни праве одлучности. Крајњи степен таке немоћи огледа се у томе, што онај, који је одан гријеху, оклијева у свом исправљању и срља у вјечну погибељ. До такога стања долазе обично људи, одани спиритуозном пићу. Најпослије, има препона своје врсти и при пошљедњем степену покајања, при исповиједи гријехД; то је лажни стид пред свештеником. Усмена исповијед има велики морални значај, као што кидјесмо горе: она је оно спасоносно средство, којим се грјешна нечистоћа, која је