Istočnik

Стр. 142

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 9.

У опће свима хришћанима, за развијање иокајних чувстава, препоручују св. оци као обвезно размишљање о догматима хрпшћанске вјере, а посебице о свудаприсуству Божјем, о непостижној и неисказанеј љубави Божјој према чивјеку, која се показала у доласку Сина Божјега на зем.љу, а коју је показао син Божји у крсним страдањима и смрти за људе, а исто тако размишљања о неизвјесности и неизбјежности смрти и о пошљедњој судби човјечјој. „Бнстри ум, пише Јован Љествичник, помишља на љубав, којом смо ми дужни љубити Бога, сјећа се смрти, на царство вјечно, на ревност светих мученика; — помишља на присуство самога Бога, по ријечима псалмопијевца : свагдп видим тгред собом Тоспода (— 15, 8), на свете умне силе. Осим тога он размишља о свршетку овога свијета, о доласку на суд, о пошљедњој пресуди, о љутим мукама у вјечности. Помисао на смрт рађа чистоћу, која непрестано расте у усавршавању, и руководи к бескрајњему раду". Иза принесенога истинитога покајања започиње напуштање порочнога живота не лако и не одједанпут. ма да покајник и има одлучну вол^у да остави порок и живи поштено. Пошто се још сјећа одбаченога порока, не може бити у души покајниковој потпунога умирења. Као што болесиик, који је био дуже времена тешко болестан пе може од једанпут оздровити, исто је тако не могуће за кратко вријеме побиједити страсти или ма једну између њих, — као што учи Љествичник. Заиста, ко се борио ма с којом својом обичном страсти, на пр. пушењем или шмркањем бурмута, тај зна из искуства силу грјешних навигга. — „Док је рана још нова, говори тај исти учитељ, тада се може лакше лијечити, али рана застарјела, занемарена и запуштена, тешко се лијечи, јер за то треба много труда, резања и испаљИвања. Многе ране због закашњелости постају пеизљечиве, али је Богу свв могуЛе (Мат. 19, 26). Одбачени порок осгавља у човјеку потребу утисака, на које се привикао, потребу да раздражи и заборави на себе; обмањује чувства сјећањем на пређашња задовољства, наклачи тугу и са тавља разне софизме само да се задовоље напуштене потребе, или, ако то не иде, смућује савјест са напуштеним непотребштинама и труди се да баци душу у бездну лијености и очајања. Преподобна Марија Египћанка, говорећи о борби са својим грјешним наклоностима и навикама, кад се удаљила у пустињу. наставља: „вјеруј мени, оче Јосиме, ја сам провела у тој пустињи 17 година, борећи се с мојим лудим похотама, као с љутим звијррима; јер кад би кушала храну, побудила се жел>а за месом и рибом, чега сам имала у Египту, а кад сам хтјела угасити жеђу, побудила се жеља за вином, којега сам много пила тамо, а овдје ннсам имала ни воде, кад ме је