Istočnik

Бр. 9.

источник

Стр. 135

II. ввјека од самога почетка до краја наша јеванђел.а била позната црквеним и ванцрквеним писцима. Навешћу ов^е доказе! Први сатрудник ап, Павла у ширешу јеванђеља као што знамо био је један од седамдесеторице ученика — Варнава. У писму његовом које се сачувало до данас, читамо ме1>у осталим и ово: „као што је написано: много је званих, али мало изабраних"'. Ова је изрека очевидно узајмљена од Матеја 20, 16. Св. Игњатије Богоносац, ученик Јована Богослова, спомињући о помазању Ис. Христа говори, да је глава Исусова била помазана миром, о коме помазању спомињу само: Матеј у 26. гл. и Марко у 14. гл. Св. мученик Јустин у својим дјелима наводи историју мудраца са истока, прикључутући се у томе 2. гл. Мат. и даље наводи из Мат. 5, 20; 7, 19; 8, 11, 12.... Валентинијански гностици у Египту (120—130. г.) тумаче алегорички ова мјеста из јеванђеља Матејева 5, 28; 10, 34; 2, 1—16. Гностик Маркион у првој половини II. вијека наводи мјесто из 5, 45 истога јеван |јеља; а гностик Исидор у самој половини II. вијека указује на Мат. 19, 11 —12. Језичнички филозоф Целс, најљући непријатељ и прогонитељ хришћана око год. 160 у свом спису спомиње, да се у писму хришћанском говори: „Исус је пио оцат и жуч"; а то ми налазимо у примједби Матејевој 27, 34. Исти Целс јавља, да једна јеван^еља у исторнји ускрснућа Исусова говоре о једном анђелу, а друга о два. Целсова је тврдња са свим правилна. Јеванђелисти Матеј и Марко спомињу фактички само једног анђелп, а Лука и Јован два. На тај начин из ријечи Целсових освједочавамо се, да су му била позната сва четири наша јевав^еља. А то је несумњиво, јер је савременик Целсов Сирац Тацијан састављао такозвану хармонију јеванђеља под именом „диатесарон" т. ј. хармонија четири јеванђеља. Даље -— што се тиче трећега јеванђеља — од Луке, то из њега, као и из друге књиге пстога автора налазимо цитата код Климента римскога, Поликарпа, а особито код Јустина, мученика, који по ријечима преоссешт. Сергија архиеп. Владимирскога из Луке наводи до двадесет мјеста. Од гностика не само они кашњи (нз друге половиие II. вијека) него и около 140. г. Маркион и, што је особито важно, учитељ његов Кердо, који је на читаве десетке година прије свога ученика добро знао јеван^еље Лучино, признавали су ово јеван^еље за оригинални производ истога јеван^елиста. На пошљетку да је пошљедње јеван^еље написао несумњиво