Istočnik

Стр. 152

источник

Бр. 10. и 11.

а преко њих и њиховим прејемницима, епископима, да духовно управљају, и обвезао је вијерне, да им се покоравају: О^шади клгв. мш( сл8шлетЋ, н ш-иетаАисА кдстј . лиш Ш /ИЕтаетсА, (Лука X. 15) а на другом мјесту каже: што свежете на земљи, биће свезано и на небу, и што разријешите на земљи, биће разријешено и на небу (Мат. ХУШ. 18). Само црква нема физичких срестава на расположељу, да људе на послушност приволи, него живу ријеч и узоран примјер, и с тога се управљање љезино може и во^ењем назвати, гдје пастири ријечи и животом претходе, а вијерни њиховом примјеру слиједе: ТакиЈ дд проев'ћтитсА с Н јттј . еаш^к предтх чмов^кки, УакиЈ дд видат-ћ . влша докрлА д -клл и уросмвАТТч отца вашего иже на невес-ћхту (Мат. У. 16). Епископ дакле, да би успјешно могао управљати, мора познавати откривене истине, које су видјело овога свијета, и то у толикој мјери, да сам видјелом постане и свијетли другима, те да се људи за њим повијају, као што неке биљке и несвјесно к суецу теже и по ваздан се окрећу према далекој и сјајној звијезди оној на пучини небеској. Али која ми је корист од свијетлости, ако топлоте нема, јер се свијетлост простире само на површину предмета и сама живота не даје, а топлота прожима предмет скроз; да, поред велике топлоте могао би се вас видљиви свијет у пару претворити, да се опет поврати у ништа, из чега је све и постало. Та топлота, која загријава и оживљава, то је љубав хришћанска, за коју вели Апостол, да је већа од вјере и наде, јер ће се вјера знањем замијенити, јер ће се нада испунити, али ће се љубав само умножити, а ту љубав је и епископ дужан проповиједати и њоме управљати. Као што се види звање епископско је тешко, и с тога многи знаменити учитељи цркве, људи иначе недостигнуте величине свих оних врлина и особина, које се од епископа траже, говјели су пред звањем овим и устезали су се, да приме тешке дужности његове. Па и ја слаби у многом недорастао као што сам, кад помислим на високо звање и мјесто ово, снебивам се, зебем и стрепим пред великом одговорношћу, коју на се примам, и бојим се, хоћу ли Вогу и људима угодити моћи. Али колико се пута појаве у души мојој суморне мисли ове, вазда као да чујем и онај глас благога Спаситеља: Жа/1ок*кре, почто о \ј -с8/ИН"клсА еси (Мат. Х1У. 31). Довл-кетт* ти Елагодатк / иоа : силд ко л1ол вт^ ншош,и совериштсА (П. Кор. ХП. 9), и поред тога гласа ишчезну тешке мисли оне као дим, и угину као восак пред лицем огња, и онда осјећам, да нијесам сам, него је благодат божја са мном. У овом ме кријепи и та околност, што сам вазда на уму имао, да нико не долази сам до звања овога, него звани од Бога као и Арон, и вдто