Istočnik

Бр. 12.

источник

Стр. 187

Ријеч против псовања. Говорио сељацима у светониколајевском храму богословског училишта у Рељеву, 9. маја 1903. иротопрезвитер Димитрије Јанковић, конзисторијалии савјетник. Во имја Оца, и Сина, и свјатаго Духа сабрали смо се љубазпи вјерни данас овдје, да и ове, као и сваке године досад бескрвном жртвом, — светом летурђијом — појањем и пјесмама духовним достојно прославимо успомену преноса моштију светитеља и чудотворца Николаја, коме су пред престолом Творца свети овај дом и уз њега онај благословени расадник православија, богословска школа наша у заштиту препоручени. Не треба ја да хвалим, када је сама по себи похвална и богоугодна ваша, за славу Божију и ову светињу српску ревност, која вас је овамо довела, да се скупите у овај свети храм, да би се у њему окријепили молитвом, правдали кајањем, поучили словом Божијим, заложили нафором бијелом и понијели свете деснице високопреосвештепог архијереја нашег благослов на домове ваше. Дај Боже, да се та лијепа ревност ваша свагда одржи и у свима дјелима вашим исказује, да би се у часу страшнога Божијега суда ме^у праведницима нашли. Лијепо је што сте стални у ревности, у готовости да кад устреба, и поред сиротиње ваше пздашном руком ирилажете на потребе вјере пра^едовске и просвјете српске, но и та ревност ваша бнла би још и љепша, прилоаи ваши Богу још угоднији, те и заслуга вам на небу још и већа, када би свугдје и свагда п срцем и уснама и цијелим животом вашим ревновали за славу Божију, када би се свагда сјећали и држали мудре оне апостолске опомене, по којој и кад једемо, и кад пијемо, и кад ма што друго радимо, све у славу Божију ваља да чинимо. (I. Кор. 10, 31). Но драги моји сами знате, да су се на жалост многи оглушили на ову лијепу апостолску поуку, па не само што је се не држе, већ су се одали ружној и Богу мрск >ј навици једној, која је управо сушта протнвност ревности за слану Божију. А та је навика ружна, као елика Јуде издајника, ружна као прилика сина незахвалнога; несмислена, јер дубоко понижава човјска, који је по светом писму тек нешто мањим створен од ап^ела, при том је грјешна, јер вријеђа Бога, а од најштетппјих и најжалоснијпх је пошљедица, јер се онај, који се те навике држи, свагсим даном отуђује од Бога и напошљетку губи душе. А та ружна, несмислена, грјешна и душепагубна навика, којој се толики, не што би им срце покварено било, већ што су непромишљени, одају, јесте: псовање!

/