Istočnik

Стр. 226

И С Т 0 ч н и к

Друго: Хришћани прва три вијека, не само да су имали књиге св. писма, а међу њима и јеванђеља, ради посебне и опште (богослужебне) употребе, него су и муке триили, и за њих страдали и умирали. Цијелога периода прогањања хришћана -—- од Нерона до Диоклецијана језичнички Римљани захтијевали су од хришћана не само да се одрекну Христа, него да им свештене књиге издају и покажу мјесто, гђе се чувају. Оне, који нијесу хтјели да изврше њихових захтјева, мучили су и убијали. Ипак је већи дио хришћана радпје умирао, него што би издали непријатељима своје свете драгоцјености (апостолске списе); а оиих неколико хришћана, што су из страха пред мучењем издавали језичницима књвге ријечи Божије, које су се у њих налазиле, кад су гоњења престала, били су одлучени од цркве као издајице — 1гасШоге8. — Питање је, може ли се допустити, да стари хришћани, који су се радо предавали мучењу и смрти само да сакрију од непрнјатеља своје вјере своје свештене књиге, нијесу били увјерени и добро знали, да њихове књиге заиста потјечу од лица потпуно авторитетних у историји и науци њихове вјере? Зар не би требало држати хришћане краја првога и других двају за њим вијекова гоњења за одвише луде (неразумне), да жртвују свој живот само за то, да им остану у рукама такове књиге, које су самовољно фабрицирала непозната лица, које (књиге) је данас један, сутра други варалица сам састављао и давао хришћанима, да се њима руководе у вјери и животу као да су то апостолски списи ? Ради потпуног завршетка нашега истраживања историчке вриједиости каноничких јеванђеља остаје да се рпјегаи још једно питање : ако су јеван^еља, која су имали у рукама хришћани, савременици апостола и они, који су непосредно за њима долазили т. ј. хришћани П. вијека, фактички изашли из руку јеванђелиста, чија имена на себи носе, и ако су она заиста садржавала доставијерне податгсе о нашем Господу, да нијесу можда каснијих вијекова од кога тендециозно искажена или им је што додато, па да су на пошљетку у тако искаженом облику и остала и сачувала се до данас? Не можемо никако допустити те претпоставке, да су наша јеван^еља хотимице или нехотице искажена, и то за то, што већ у почетку II. вијека видимо, да су наша јеван^еља не просто била у рукама овога или онога појединог лица, него су ушла и у канон (т. ј. списак) књига св. писма, јер изводе из јеванђеља код писаца II. вијека прати најчешће не просто цитирање н. пр. „види код Матеја" или „тако говори Марко" ; него опште цитирање н. пр. „као што је наппсано (у св. тт.)" или „као тпто говори св. писмо". А св. писмо и у