Istočnik

Бр. 15.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 227

II. вијеку и у свима за њим нијесу читала само поједина (посебна) лица, него се оно непрестано употребљавало и код богсслужења т. ј. читало се иза богослужења као непромјенљива и опште црквена поука и као таково наравно да су га чували и сви хригпћани у опште и старјешине црквене на по се од ма и најмањег искажења или самовољног додавања чега, што би чија год фантазија измислила. У чему би се састојало узмимо то кашње искажење или додавање у првобитном или у опште у најстаријем тексту јеван^еља, која су имали у рукама хришћани II. вијека ? Без сумње, по претпоставци невјерства, у уврштењу у јеванђеља приповиједања о чудесима Христовијем и о изванредним натприродним или божанским својствима Његовога лица, једном ријечју у унешењу у јеванђеоску историју нашега Господа такових црта или елемената, који нам престављају лице и дјело Христово натприродним, божанским. Но ирво, показивање на такове натприродне црте у историји Христовој већ смо нашли и видјели у оригиналним посланицама ап. Павла, савременика осталих апостола и јеван^елиста, — дакле такове црте т. ј. приповиједање о натприродиим цртама лица и дјела Христових могло је бити, и несумњиво било је, у првобитној редакцији наших јеванђеља. Друго: Ученици апостолски и у опште најстарији црквени и ванцрквени писци краја првога и цијелога другога вијека оспм извадака из јеванђеља и сами у свима својим списима изражавају јасну и тврду вјвру у Ис. Христа као истинитога и једнороднога Сина Вожијега, чудесно рођенога од пресвете Дјеве, који је на земљи чииио чудеса, који је ускрснуо из мртвих и узнио се на небо. — Јасно је, да су се сва ова њихова вјеровања налазила у потпуној сагласности са јеванђељима, и да су у овима имала свој тврди основ. Тре&е: На велику нашу хришћанску радост можемо овдје навести документалну потврду, да су се несумњиво налазила у првим редакцијама нашпх јеванђеља казивања о свему чудесном, што се односило на лице и дјела Христова, а с тим и апсолутно неоспорни доказ о исторвјској доставијерности тих казивања. Такав доказ пружа нам св. Иринеј у писму пријатељу своме — некоме Флориау, који је прешао у јерес. У томе писму међу осталим читамо: „у младости мојој видио сам те у малој Азији уз Поликарпа, док си још живио у сјају царскога двора. Онога, што се онда догађало, боље се сјећам, него ли онога, што се догодило недавно; јер оно, што се у младости види и осјећа растући заједно са душом, с њом се сједини тако, да ја и сад могу показати мјесто, гђе је за вријеме проповиједи сједио блажени

у /