Istočnik

источник

Бр. 1б.

може и мора познавати људски разум, али је не може обујмити и са свим постигнути. Некоји црквени оци сравшују божанствено откривење с ријеком, из које човјек може загасити же^, али све њезине воде попити не може. Компаративна вриједност унутрашњих и спољашњих биљега откривења. Што се тиче компаративне важности и цијене биљега, откривења, да се оно доказати може, у богословској мисли примјећују се разне струје поводом овог питања. Врло распрострањено бијаше гледиште, које у овом случају даје већу важност спољашњим биљезима, особито чудесима, због њихове очевидне наочигледности и схватљивости. И нема сумње, да чудеса учињена пред очевицима могу произвести поразни утисак. Но за то опет чудеса дјелују највише на спољашња чувства свјетине, и усвајање истина под њиховим упливом бива често механичко и не дубоко. „Много су вјернији били они ученици, суди св. Јован Златоусти, који нијесу само чудесима били привучени Христу, него и Шеговом науком; јер су чудеса привлачила грубље, а разумније — пророштва и наука. С тога су били тврђи они, које је оевојила наука, од оних, које су привукла чудеса, њих је и називао Христос блаженима, кад је рекао: благо онима, који не виде а буду вјеровали." — И заиста Исус Христос само је пред онима, који су у Шега вјеровали, откривао Своју чудотворну моћ. Он је укоравао оне, који су долазили к њему жељни да виде само чудеса (Лука 11, 29) и да добију спољашњу помоћ, а није их водила к Шему права потреба срца (Јов. 6, 26). Хришћанско откривење може се тим прије доказати, што се човјек више удубљује у богати и пун свјетлости и живота садржај му. „Ко хоће Шегову вољу чинити, говорио је Исус Христос, разумјеће је ли ова наука од Бога или Ја сам од Себе говорим" (Јов. 7, 17). Садржај откривења, који одговара унутрашњим моралним потребама човјечјим, најбоља је сказаљка истинитости откривења за срца просвијећена благодаћу. По томе чим примимо (у себе) откривења добивамо живу увјереност о његовој истини. То је унутрашње самозасвједочење истине, које сачињава њезин виши доказ — доказ живота и опита. Паралитичан, искусивши на себи дјеловање електрицитета, мало ће пажње обраћати на разноврсна мњења и сумње научењака о електрицитету; он ће остати код убје^ења, да му је дјеловање електрицитета помогло и спасло га. Лични његов опит доказ му је за то да је оно фактичност и сила. То исто важи и за откривење. Истинита је вјера коју исповиједам, јер ме је она удостојила да примим неку божанску