Istočnik

источник

моћ, која у мени осјетљиво дјелује. И незаабошци имају писама, и храмова и жртава и учигеља и књига и дјелимице богопознања. Али ове сакривене у срцу хришћаннна благодати и дјеловања светога духа нико на цијелом свијету не добива (Јероним). — Саољашњи факги могу се доказивати спољашњијем оиитом, математичке тезе — математички, а истине откривења као религиозно моралне, моралним опитом. Оне саме себе доказују у људској савјести. Раскривењу мисли, да сама природа наше душе, често и без наше воље, свједочи о истинама откривења, да је душа, по опште познатом изразу, хришћанка, Тертулијан је посветио читаво своје дјело под насловом: „с1е 1е$НтопГо апГтае" ■ Слично видимо код блаж. Августина, да признаје да у нама живи и непосредно нас поучава истина, под којом он разумијева оно, што ми зовемо интуицијом , или исходиштем моралне свијести. Само код тога треба да се избјегава једностраност протестантских богослова, који доказе истинитости божанскога откривења своде искључиво на доказе духа. То је по њиховом мњењу најкраћи, а уједио и најлакши пут да се човјек може убиједити о истинитости откривења. Овдје се заборавља да се пробању религиозних истина често оставља врло дуго времена, и да је то спојено са великим усиљавањем и напрезањем људске слободе. Осим тога овдје је могућ крајњи субјективизам, који доводи до самообмане. Ради убјеђења о истинитости откривења неопходан је и спољашњи критеријум, који има да сачињава сигурни основ за разликовање истинитога од привиднога. Морални карактер вјесника божанскога откривења. Прва спољашња свједоџба божанствености, дакле и истнппто! ти окривења јест морални карактер његових вијесника. По пеи;!.мјенљивом закону наше природе не можемо усвојити онога, шт«> се догодило без нашега судјеловања и личнога учешћа. С тога се истинито откривење не може ни замислити без моралнога судјеловања од стране човјека, који га прима. Дакле Богу је ради саопштења откривења требало да до^е у непосредни дотјецај с људима. „Но као гато слику своју не видимо на свакој ствари, него на стварима углачанима и провидљивима, тако се и дјеловање духа (откривење) не огледа на свакој душш него само на душама, које немају у себи ништа, што је ружно и развратно". Одатле се види, да откривење није могло бити саопштено свијем бев разлике људима; него је требало излучити особите изабранике, који ће по свом унутрашњем стању моћп да га приме. Као чисти и безгрјешни у моралном чогледу ови су изабранпци били способни да приме откривење с тога су и удостојени да буду вјосници

/

/'