Istočnik

/ Стр. 246

ИСТОЧНИК

Бр. 16.

јеванђеља, да ли од ученика и очевидаца Христовијех и њиховијех ученика и савременика, или од неких лица, која су кашње живила; — при свем том што то питање није ријешено и не може се ријешити, као што Штраус мисли, он сам просто одлучно негира код наших јеванђеља строго исторички карактер и даје им само митолошко значење, држећи јеванђеља не за оригиналну слику фактичних и истинитих догађаја, који су везани са именом осиивача наше вјере и цркве; већ за збирку разних измишљотина о ВВему, које су измишљене, да се Он уввиси до божанског достојанства (части). Но за што управо Штраус и слични му негирају историчко значење садржају наших јеван^еља? — Шта је главни разлог или побуда, да одричу доставијерност онога, што се саопттава у ^еванђељима? Такав разлог код преставника невјерства јест једино априорна мисао, филозофска претпоставка или боље псевдо филозофска предрасуда о немогућности и невјероватноси свију чудесних и натприродних дога^аја, о којима казују наша јеванђеља. А та умишљена немогућност или невјероватност свега чудеснога, што се казује у јеванђељима, оснива се у свијести невијерних опет на лажном принципијелном схватању Виновника свега, што постоји, — Бога и Шеговога одношаја према свијету. Сви, који поричу фактичност историје у нашим јеванђељима, полазе са пантеистичког гледишта на свијет или појма о Божанству, по коме међу Богом и свијетом нема битне разлике, јер један и други су само разне стране једног и истог суштаства или бића. — Бог, по пантеистичком схватању свијета, унутрашња је и невцдљива суштина или основа свијета, а скијет је само сиољашње видљиво откривење Божанства. С тога, што изван свијета не постоји никакав Бог као самостално биће, и све, што се у свијету догађа, властити је живот Божији, појмљиво је, да нема и да не може бити никаквих чудесних откривења Бога у свијету нити икаквих натприродиих дјела Шегових у свијету. — С тога су немогућа у свијету чудеса, а особито не може се ни замислити највеће чудо, у које вјерују хришћани, ваплоћење Бога у природи људској. Ево Н1ТО и ево какови равлози априорне, напријед узете мисли приморавају непријатеље наше вјере, да одбацују истиниту историју у нашим јеванђељима и да држе, да су она збирка мита или пјесничких измишљотина, бајаги наслаганих на најпростијем и чисто природном историчком зрну земаљскога живота и рада Христова, наслаганих усијаном побожном фантазијом првих пошљедоватеља Христовијех, који су Га хтјели да овјенчају ореолом божанске славе и части. (Наотавиће се).