Istočnik

Стр. 322

ИСТОЧНИК

Бр. 21.

приписати оно, што одузимљемо историчноме Христу. У том обзиру потпуно право има Русо, кад каже: „да би се ов^е иаумитељу прије морали дивити него ли његовом ироју." — И тако да претпоставимо, да је слика Христова појетички или митски производ, морали би оканити се. ријешавања проблема: ко је и како створио ту слику?! У опште не може се ни замислити, да би људи као бића по природи ограничена и морално повријеђена то створили: из нечистог извора може потећи само нешто нечисто. — Међу тим у лицу Христовом имамо пред собом слику тако савршене безгријешности, светости и чистоте, о којпј ни прије — до Хришћанства, ни послијв не би људи апсултно могли сложити појма, кад је не би ви|јели у нашим јеванђељима. Не би још дуго свога говора завршио, кад би хтјео да наведем све доказе, којима располаже богословска наука против хипотезе постанка јеванђеоске слике Христове путем чисто појетичког или митског стварања. — Ме^у тим чини ми се, да је дости и овога, што сам до сад изложио, па да могу с правом закључити све што сам говорио о томе, да се не може примијенити теорија стварања „мита" на јеван|јеоску историју о Христу, овим општим закључком: непосредни ученици Христови, ови прости, необразовани људи, нацртали су нам у својим јеванђелима беспримјерну слику религиозно моралнога савршенства у облику Христа; — такову слику, у којој је човјечанство први пут познало истинитога Бога у природи људској, дочим највеће појете и филозофи такове слике ни замислити нијесу били кадри, не спомињући да они апсолутно нијесу вјеровали у могућност у опште остварења међу људима идеално-моралнога савршенства. Ова необична ствар разјагањује се једино тијем, што су ученици Христови виђели споменуту слику живу ваплоћену, гледали је фактички у животу; и ако су гдедајућ пред собом ту елику Христову вјеровали у Нзегову безусловну безгрјешност, светост и божанско достојанство, и ако су у стању били да предаду ту вјеру и другима, то су једино могли услијед управ такова уплива на њих слике Христове, к«>ја им је пред очима била . . . Овај закључак има потврду и у овоме: неоспорно је, да сама по себи ид»ја о моралном савргаенству, проста од гријеха, није ту^а љуцскоме духу и јест тако рећи фундаментални услов за његово морално развиће. — Но јасна, живим садржајем испуњена свијест о тпј идеји и још више вј *ра у њезину остварњивост није могла имати мјеста у историји, док је гријех владао над човјечанством. С тога, ако је ипак та идеја одређена и потпуно се развила уз непоколобљиво увјерење, да је фактички остварена, као што то видимо управ у јеван^еоској историји о Христу, то је само с тога, што је фактички