Istočnik

ЗА ЦРКВЕНО-ИРОСВЈЕТНЕ ИОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОС.1АВНОГ СВЕШТЕНСТВА И НАРОДА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

Год. XVII. Сарајево. 15. новембра 1903. Бр. 21. ВЛАСНИК: ЊИХОВА ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА СРПСКО-ПРАВОСЛАВНИ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АРХИЈЕРЕЈИ. УРЕДНИК: синђел ИЛАРИОН РАДОНИЋ, професор богословије.

Шта вели беспристрасна историјска критика о садрЉају каионичких јеванђеља; да ли је то фактички историја или бајка? (Свршетак). Кад то неби тако било, на какав тајанствени начин или којим процесом рада би могле створити сопствене духовне силе првих пошљедоватеља Христових тако величанствени продукат, као што је јевавђеоска слика Христова? Нећемо спомињати, да је свим невјероватно, да би се створило друштво око лица, које је сопствена фантазија тога друштва створила! Но главно је, може ли бити створена укупним силама друштва такова беспримјерна слика, у којој се све црте одликују необичном ме^усобном хармонијом и јединством духа, као што је јеван^еоска слика нашега Господа? „Све у истину велико, говори Нибур, чим једав дух на други необично утиче (дјелује), излази из индивидуума." — Заиста слика Христова, коју видимо у јеван^ељима, не би могла потећи као друго које дјело физичких сила из колективке работе многих, него да би једино као у опште велики облаци неке вјештине потекла из творачког духа некога индивидуума. Но уз оваку претпоставку сила живог уплива појетички створене слике Христове, какову је силу и моћ Он имао под цијелим друштвом, остаје за нас још загонетнијом, пего ли да би та слика била вјештачки израђена фантазијом читавога друштва. — Уз то индивидуалног творца беспримјерне јеван^еоске слике Христове морали би ставити под само лице, које је он изумио. Творцу изумитељу појетичкога Христа ми би морали