Istočnik

Бр. 5. и 6.

И С Т 0 4 Н И К

Стр. 77

макар мало милости испроси, макар и онолико, колико најамници његови уживају — тако је жељно и одлучно завапио у горчини својој иали и тешко измучени човјек. А. Отац небесии примио га је исто онако, као што је овај јеванђелски отац примио свога блуднога сина: Кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и пошрчавши загрли га и цјелива га. А син му рече: „Оче! сагријеших небу и теби, и веИ нијесам достојап назваши се син швојА отац рече слугама својима: „Изнесите најљеишу хаљипу и обуците га и ио ајше му ирсшен на руку и обуЛу на ноге. И доведитае таеле угојено, те закољите, да једемо и да се веселимо. Какво изненађење! Колики обрт! Син тражи само мало милости, макар да буде као најамник у оца, а отац прима га као сина и поставља у старо његово достојансгво. Злр није ово, да се човјек заплаче при осјећању толике доброте, такве очинске љубави, која заборавља уврједе и милостиво их прашта, која позива још: да једемо и да се веселимо, и даје удијела у весељу и радости тој?! 0, како је милостиво срце родитељско, кад у трену ока све заборавља и при повратку грјешнога сина још се радује, мјесто да казни! Таква је радост на небу била у Оца небеснога са светим анђелима његовим, кад је Добри Пастир на земљу сишао, да потражи изгубљену овцу, грјешни род људски, и узевши га на раме привео Оцу свом небесном. Прими ме као најамника — гласио је вапај његов — кад већ робујем, да теби робујем, Творцу своме! Али се изненадио, јер као удионичар Новога Завјета ве& нијв више роб, него син,. А ако је син и нашљедник је Божји 1 ). Слава Богу на висинама за све ово добро, јер у хришћанству^ у загрљају Оца небеснога нема духа робовања, него живи дух посинаштва, ту је одношај оца према сину а ), ту је љубав, која призива, прагата и узвисује на прво достојанство свакога човјека, који се обраћа и каје. А тако је и са сваким грјешником. Као што отац овај јеванђелски рече слугама својима: Изнесите најљеишу хаљину и обуците га и подајте му ирстен на руку и обу&у на ноге — тако и Отац наш небесни даје нам благодат своју, која, пошто нас је привела на покајање, препорађа нас и од гријехом укаљаних и нечистих чини нас свијетлима и чистима, оправдава нас и освећује, свлачи са нас старога човјека ио ирвоме живљењу у жељама иреварљивијем, да с.е обновимо духом ума својега и обучемо у новога човјека. који је саздан ио Богу у иравди и светиња истинеђ. Ш. Ко се од нас не би обрадовао, да види себа удостојена пређашње части и достојанства, које је гријехом и безакоњем био изгубио? Те по ') Гал. 4, 7. ') Римљ. 8, 15 — 17. ») ЕФво. 4, 22—24; Кол. 3, 9-10.