Istočnik

Стр. 136

ИСТОЧНИК

Бр. 9. и 10,

религијозном и моралном и друштвеном животу од оних зануштених мјеста, гдје се ништа не ради, гдје се иарод препусти сам себи, да се развија и трује како то прилике нааесу. Наравно, да и у томе погледу разлика је мјеста од мјеста, већ према положају у коме је, према навали страног елемента, с којим долази у додир и т. д. Али и опет нема мјеста, нема краја, гдје се не може на боље окренути, само ако се озбиљно и својски прихвати посла и поради свим могућим силама и срествима. А да је свештеник по своме св. позиву позван да ради клаговре<менм'к и вокршеннк о душевном папретку повјереног му стада, види се из тога, што је он одговоран саиоме Господу за све оне дугае, које његовом небригом залутају. Лз г к ес.ии доврми илстЦљ, доврк1и пастмрк сконг полагаггТк за овцм — каже сам Господ. Сада да видимо какова ће пастирска срества пастир унотребљавати, да се ових ноћних састанака сеоске младежи одстрани оно, што на њима неваља. Свештеник ако мисли, да што учини прва и најважнија му мора бити брига, да стече у народу своме аукторишет. Без аукторитета се не може апсолутно ни мислити о успјешном раду на народном препоро^ају. Аукторитет ће свештеник најлакше и најсигурније стећи, ако својим животом и приватно и у храму и у кући — свагдје и у сваком послу народу буде лијеп примјер. Господ Исус Христос је своју науку вазда засвједочавао својим животом. То је тражио и од својих апостола, који су вазда имали пред очима ту заповјед преблагог свог учитеља. И апостоли су то заповједили својим пријемницима: епископима и пресвитерима. Св. ап. Петар каже: оврази вивдите стад8 (I. Петр. 5, 3), а св. ап. Павао у I. посланици Тимотеју: овраз в$ди в -крн млгћ. слоко /И'ћ, житУелПу, дкжовУк*, д8)(0 /и г к, в-крок, ЧИСТОТ010 (I. Тим. 4, 12), а св. Златоусти у I. бесједи на Дјел. Ап. вели: погледај, како је Христос посвједочавао ријечи своје дјелима, тако је заповједио и ученицима својима да раде. Ништа нема студенијег од учитеља, који само ријечима говори о љубави; то није учитељ, него лицемјер. С тога су и апостоли најприје учили животом а потом ријечју. Свештеник ве}] по своме св. чину импонира стаду, а кад још с њиме споји и своје ваљано свештеничко владање међу народом своје побожно и добро срце, које куца за ближњега, своју марљивоет и пожртвовност, који не тражи награде и т. д. стећи ће аукторитет. И таки свештеник зар да не може много и много учинити Може. Напротив, слабо ће успијевати у своме настојању онај пастир који својим примјером не засвједочава све оно, што ријечима говори.