Istočnik

Бр. 9. и 10.

ИСТОЧНИК

Стр. 153

Чим сам стигао у манастир посјетио сам оца библиотекара Матеја, чијој ћелији води чудноват пут иреко крова цркве. Наравно, да је и овдје, као што је обнчно на грчком истоку, библиотекар случајно отпутовао при мојему доласку, те је било немогуће добити приступа у просторије библиотеке. Но већ други дан вратио се био библиотекар с пута, те ми је дозволио да смем рукописе пренијети у своју собу, гдје сам могао радити до миле воље. Мој долазак у руски манастир нао је баш у вријеме Госпојинског поста. Припремање за тај велнк празник огледало се у посту и молитвама. Русима је најстрожији пост, у коме се једе само биљпа храна без уља, сасма нешто обично. Морао сам и ја, хтио не хтио, држати се тога реда. Но то је трајало само неколико дана, јер ја даље не могох издржати, те се латих конзерва, које сам собом понио. Једнога дана, када ме је у трошешу конзерва изненадио архоптарије Серафим, изјавих му, да ми слаб стомак не дозвољава да се строго придржавам црквенога правила, чиме се он задовољи. Руси држе пост много строжије него Грци. На Атопу је окупљена елита руског духбвништва, која наредбе црквене строго извршује, не обзирући се да ли је то убитачно ло здравље. А ја сам се увјерио колико је ова строгост у изврпшвању наредаба убитачна по здравље. Тако су нпр. отац иамјесник и отац Пајсије послије поста од дванаест дана и ноћних бдепија морали лећи у постељу. Слабо здравље многих прелата па истоку стоји у вези са овим строгим црквеним правилима. Али свако у маиастиру одаје се вољно извршавању овмх строгих манастирских правила. Рус је скроз и скроз религијозан човјек. И свештеник и световњак присуствују служби Божјој са особитом. побожношћу, која тако пријатно утиче према држању Грка или још випте Италијана. Типични је поступак једне старе руске сељанке, о којој прича грофица Багрејев-Сперански. Старица се била завјетовала да ће поћи у хаџилук Св. Николи у Барлету. Не разумијевајући никаквога другог језика осим рускога, пропутовала је она пјегпе кроз Пољску, Аустрију, Италију, док није стигла до жељене мете. Папа Гргур XVI. примио је ову чудну старицу у посебпој аудијенцији. То је заиста вјера, која брегове покреће, и та вјера је један од главних извора грдне снаге, коју руска држава добија од цркве, која је тако тијесно спојена са њеним народом и њеном владом. Овдје у манастиру Пантелејмону живе јоште једнако стародревни обичаји из давпо минулога доба. Чест и сасма обичан је израз у позно римским и византијским црквеним манастирским историјама израз раХХесу и ехбшач тј. у кајању бацити се или метанисати. Више пута строги настојатељи наређују грјешпицима који се кају, по стотину метанисања. У Св. Гори је метанисање и дапас у пуном јеку. Метанисање има три темпа. Пошто се покајник прекрсти, баци се на кољена, па онда на руке и напокон додирне челом земљу. Ово метанисање чини се неколико пута узастопце. У манастиру св. Андрије видио сам једнога Руса, и то не обичнога радника него архитекту, дакле човјека из боље грађанске класе, којије тридесет нута метанисао једно за другим. Најзанимљивији су велики празници. У тим данима осјећа се старо хришћанство непосредно и то нарочито приликом издавања хране и дарова хаџијама. У колосалној трапезарији, која може да прими око петнаесг с/готина људи, обједују прво монаси са многобројним званицама световњацима. На челу трапезарије је стари достојанствени игуман у љубичастом сакосу, који је украшен златном тка-