Istočnik

Бр. 9. и 10.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 155

настир нијесу довели какви политички или частољубиви мотиви, него сасма друге нобуде. Тако су ми причали како су једном високом полицајном чиновнику пабрзо поумирали жена и дјеца, Ожалошћени муж и отац даде оставку на звању, те дође на Атон и ту се закалуђери. Такав човјек није ни мало згодан за политичког завјереника. Један пут сам загштао за домовину мога монаха Андроника који је пређе био тобџија, а нриликом мога бављења предан је био мени да ми буде при руци. На моје питање одговорио је: »Од како сам Андроник, моја је отаџбина Пантелејмон и Света Гора«. Његоваје породица дакле баш сам манастир. Андропикова је дужност да обавља најобичније послове, да чисти, спрема н помаже у кухињи. Па инак каквом је свечаном збиљом озарено његово лице, када и он о нразницима у свечаној мопашкој одори помаже при богослужењу исто онако као и отац Ксенофон (књаз Вјаземски)! Каква се само одмјереност и финоћа опажа у понашању тога обичнога војника. Она побожност, која проистиче из дубине дугле у стању је да и код људи из нижега сталежа образује душу тако, да би јој често и многи из виших сталежа могли иозавидјети. Та зар се може замислити љубазнији човјек него гито је меланхолични подбиблиотекар отац Руфин, родом из Исмаила у Бесарабији? Из његових тужних очију одсјева чежња за домовином, остављеном у младим годинама, када почне да говори о Пруту и Дунаву. Но он је читавом душом прионуо за Св. Гору, за своју нову отаџбину, к °ј°ј Ј е живот свој посветио. Поред побожности одликује се руско монаштво на Атону енергијом и предузимљивошћу. Грци пребацују Русима што су цијену иконама толико снустили да грчки молери монаси не могу с њима да коикуришу. Свакако да је грчком сликарству неугодна ствар, што су Руси у стању да по јефтин новац дају добру робу. Но због тога ружити Русе и пребацивати им то једино може огорчепо национално раздражење. Мени је више пута замјераио да сам иекако ромаитично расположен према православним вјерским заједпицама. Али ја ево тврдим да је Пантелејмон у екопомском погледу такав институт, чије бн уређење п рад чинило част било којем економном капацитету XIX. и XX. вијека. Овим величанетвепим и компликованим организмом рукује пе романтичан занс с, пего хладап и одмјерен разум. Врло је мали број мопаха који имају црквени чин, по за то је велики број обичпих монаха, који немају свештеничког и ђаконског чина. Уређење ово одговара потпупо пајстаријем манастирском уређењу. Из описа живота св. Саве и св. Јефтимија знамо, да се у колосалним калуђерским конвентима палестинских лавра налазило међу више стотипа аскета само један или тек неколико свенггеника. Тако је од ирилике још и данас на Светој Гори. У Панталејмону има 60 јеромопаха, 25 јерођакона, а поред њих 800 обичних монаха и још 300 такозваних расофора. Расофори су најнижи сталеж, једпа врста побожних просјака, од којих су прави монаси као виша духовна друштвена класа строго одијељени. Но то су само мопаси који живе у главном манаетиру, јер се под управом игумана налазе јоште многобројни метоси (филијале мапастира) на самом Атону. Тако метох Крумица са 200, Неоскити са 258 и Каламарија са 15 монаха, за тим Касандра па истоименом острву са Г2 и Оолуп са 20 монаха. У Солуну, толико важном мјесту за саобраћај, има сваки атонски манастир свој метох. У те метохе свраћају калуђери када долазе послом у град. Исто опако као што бјегпе код нас у средњему вијеку, гдје су у нојединим градовима мапастири из околице имали