Istočnik

Бр. 11. и 12.

И С Т 0 Ч Н И|К

Стр. 165

шћанство, одабрала је себи свеца, да јој буде покровитељ и закрилник. То је био светац управо онога дана, у који је дан племе, породица или кућа примила крст и еван^ел^е Христово. Име тога свеца примио би тада старешина, као глава друштва које се с њиме заједно крстило. Такав одабрани светац или угодник божји, бијаше особити посредник код Бога и велики заштитник племена, дома и породице којој је кумовао. Једни су одабрали свешог Ђур^а, други светог Димитуију, светог Николу, светог Јована или другог којег светитеља. Према томе ирозвали бн се ,, Ђуррзвшишци", „ Митровштаци", „Пикољгитаци " и „Јовањштаци". Даи крштења, као дан другог духовног рођења, бијаше у животу наших старих особито важан и свечан дан. У тај дан ослободише се они окова и мрака грубе вјере. Престадоше бити многобошци и одбацише од себе идоле, слике измишљеног Вога, коме су се само неразумни људи клањали. Покрштени и окуиани у бањи препорођења. постадоше синови Христа и матере цркве Његове. За све то требало је благодарити Вогу на милости, која их је на пут спасења извела. Требало је и свецу своме одати достојну попггу, те себе и све потоње потомство своје препоручити заговору и молитвама његовима. Па тако и учинише честити оци наши. Положише завјет, да ће сваке године тај дан, као свету и угодну успомену свога крштења достојно и побожао с кољена на кољено прослављати. Ето, тако и сви потоњи нараштаји племена и крви њихове, примише у аманет наслијеђени завјет дједова својих, па вјековима славе овај нарочити празиик својих породица. Сјећање пак и слава тога свечаног дана, — то је оно ираво крсно име нравославног Србина, које он зове још и „ слава и , „светац", „свсшм", „ свето„свечарство", „служба л и „ благ дан и . А да је то одиста било тагсо, ево и другог доказа. Данас по крсноме имену судимо, да ли је једна наша кућа с другом једнога поријекла. Такве двије куће, које носе једнако презиме и једнога свеца славе, кажемо, да су једнога корјена. Тиме хоћемо да означимо које су српске породнце, у оио давно доба када се крстише, биле једног племена или под једним кућним шљеменом. Ово наш иарод иа мјестима врло добро схваћа. Вук С. ВрчевиЛ Ршињанин опнсујући крсно име у Воци-Которској, Црној-гори и Ерцеговннп, каже: „Код сва три народа, па ђе 1је и у једном истом селу има различити презимена који једно псто крсно име славе, и ови се измеђ себе својакају н зову се једнобраственици, држећи да су некад једно браство били па се послије по презименима разлучили; а то се ни у једном као у нашем народу ласније не догађа и не мијења. На примјер: кад се у јодног човјека