Istočnik

Бр. 15. и 16.

ИСТОЧНИК

Стр. 243

растумачити садашње вријеме глаголско: »Исус говори« (а ие »говорио је« или »рекао је« 1 ). У сваком случају за овакво мишљење имамо директпо свједочанство у јев. Луке, који у уводу у своје јеванђеље багл каже, да су многи још прије њега »почели описивати догађаје, који се иеиунише међу иама«. Он говори о »описивању догађаја«, но то се свједочанство потпуно може примијенити и на логије, јер су оне још простији и непосреднији начии записивања, него историјско казивање, које мора бити мање више у свези; броју таквих многих описивача догађаја могао је иринадати и непознати автор новонађенога споменика. Ако је тако, онда је сам од себе јасан и одношај овог сноменика према каноничким Јеваиђељима. Он је могао бити један од оних многих још не сасвим обрађених материјала, који су колали међу вјериим хришћанима или још прије појаве каноничких Јеванђеља или шта више и послије појаве њихове, — тамо, гдје Јеванђеља још нијесу могла да нродру и из тих материјала је у наша каноничка Јеванђеља ушло само оно што је, очишћено иросвјећујућим Духом Божјим од свих људских примјеса, записано од Богом надахнутих јеванђелиста као истинита ријеч Господа нашег Исуса Христа, која је довољна за паше духовно назидавање. Кезсћ , А§т&р1)а 1889. и МезНе, К оуј Те81ашеп1Ј Огаес.1 8ирр1етеп4ит 1896. Иајтемељније резултате у овом питању издао је Корез, Бје Вргисће Јеви, 1896. види такође Ј. С. Кдгпег, Ое зегтопЈБив С1пмб41 ауроссрс.с, ]Је1ри1§ - 1776. Но/тапп, БеБеп Јези па.-ћ Аросгурћеп 1851. \Уе$ШИ, 1п1го(1исп'оп Јо Ше з!и(1у о! (ће 0()8Ј>ек, 1860. $с1м/Г, ШзЂогу о! 1ће СНпзиап Сћигсћ уоћ 1. 882. »Богословскал ВнциклопедЈл« I. 297—316.

Пош/ведњи дани Љивота Пилатова, који осуди Христа на смрт. — Од протој. А. Коваљницкога. — Превеб протопрезвитер ./. ЛетровцА, кр. проф. и катихета у Загребу. (Наставак). Пилат замоли да га приме у кућу, но отш га ие разумјеше, што говори, јер говораше латински, мијешајући јеврејске изразе, које не разумјеше они, на које се обратио. Но како је он у говору сиоменуо неколико пута име Албип, домаћин даде својима знак, да се примире, а сам, споменувши у себи св. вјеру хришћанску, мирно иође к странцу, отвори му врата и ноказа кућу Албинову. Албина је у птетњи одвојила гунгула од Пилата, што му је, нема сумње, било угодпо; јавно се показати у друштву с таким човјеком, какав је био Пилат, зпачило би, пасти у сумњу. Било како му драго, Албин застаде, да види долазећега нретора, поздрави га, и као дворјанин, викну: »Да живи император!» хвалећи сјајну гарду и лијепе коње. Послије тога одмах се упути кући, гдје пађе свога пријатеља у очајатву. *) Што се тиче употребљавањл презентске глаголс.кв Форме, не држлмо, да бп то морао бити доказ за велику дровност ; односно за савреметзосг Христу овог сноменик к Хришћанима је бож. Учитељ увијек у памети као да је пред њима, па им говори. ЈГијена погврда овом нашем мишљењу јесте мјесто из дјела. св. оца Тихона Задонског руског свегигеља), гдје душа хришћанска с Богом разговира : „Нјерна душа говори : . . . и — „Христос говори : . . . (Том. 3, стр. 110). Христоз нама није „говорио", већ нам угијек „говори" док траје свијета и вијека. Прим. л]>ев.