Istočnik

— 41 —

ириирсмом иебескомо. Ирипрема та каља да се састоји у гато већем религиозно-моралном напредовању, у што бројнијем чиљењу добрих дјела, јер то су врата, која у небо воде. Многима је земаљски живот претежнији, па заборављају на крајну сврху своју. Ти су као они путници, који су изгубили прави пут, па лутају стазом непознатом, а не знају, куда ће их она извести, нитп имају одређене какве сврхе пред очима. Чињење добрих дјела јесте поштену човјеку слатко. Већ у оном задовољству налази он донекле награду за труд свој; умирена свијест и задовољна савјест слади му живот, а помисао на вјечну награду — и ако он не чини добро само ради те награде —- даје му снаге, да може у добру истрајати. Не може се казати, да је лако чинити добра дјела. Мало је таквих љ) ди, који се толико усавршили, да им не пада тешко увијек чинити добро (под добрим дјелима увијек разумијевамо свестрани живот човјеков: дјела, ријечи, мисли, жеље). Човјек, који добро чини закида од себе. Ррјешник ужива у грјеховној сласти, а праведник се мучи у зноју своме. То је истина. Али је истина и то, да је грјешничко уживање кратка вијека, као и праведнички труд, а послије тога долази вјечност, за грјеишика очајна, а за праведиика одмор од труда и брига, — вјечност, у којој ће човјек уживати плодове свога зноја земаљскога. Добра дјела јесу пошљедице вјере хрпшћанске. Као што дрво мора доносити плода, јер иначе, ако је јалово, спјече се, тако и вјера не смије бити јалова, већ мора имати плодова, мора се огледати и исказати у добрим дјелима. Иначе сама вјера не вриједи ништа. Зато онај хршпћавин, који нема добрих дјела, и није хришћанин, јер тај нема ни вјере. А вјера и добра дјела јесу увјет за нагае спасење. И грјешници знају, да су добра дјела кључ рајским вратима Вогаташ у данашњем св. јеванђељу не изгледа да је испунио сав закон, већ баш да му је закон тежак, па се ипак пита; Какво добро да учиним, иа да дођем у вјечни живот? И грјешници би ради у живот, али амо се не улази прљавим тијелом и душом, већ са добрим лјелима, пошљедицама живе вјере хришћанске. „Кад човјека самрт снађе, ништа собом не понесе, до скршгене бијеле руке и праведна дјела своја" (нар. пјесма). Наука се сама истиче: да човјек, ако је рад вјечном животу, мора пазити на временити живот, да га обогати добрим дјелима, па на суду неће морати одговарати за кривицу, ни молити за милост, јер ће му сама дјела отворити пут блаженом рајском насељу.